Odbijena revizija povodom visine naknade nematerijalne štete zbog neosnovane osude

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju pobijajući je u delu kojim je odbijen njegov tužbeni zahtev u pogledu odluke o troškovima postupka zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim članom 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), a u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 10/23) Vrhovni sud je ocenio da je revizij tužioca dozvoljena ali da nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 383. ZPP na koju se zapravo ukazuje navodima da drugostepeni sud nije mogao bez održavanja rasprave pred tim sudom da smanji iznos dosuđene naknade obzirom da je drugostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio prvostepeni sud a koje kao pravilno utvrđene prihvatio izveo drugačiji zaključak o visini pravične naknade iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima na šta je ovlašćen odredbom člana 390. tačka 4. ZPP na kojoj odredbi je i zasnovana doneta pobijana odluka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju protiv tužioca je u periodu od 2007. do 2018. godine vođeno više krivičnih postupaka, bliže navedenih u obrazloženju nižestepenih odluka, u kojima je tužilac osuđivan za izvršenje raznovrsnih krivičnih dela na kazne zatvora. Kazne na koje je osuđivan tužilac spajane su odlukama Kv 181/11 od 03.08.2011. godine i Kv 210/18 od 24.01.2019. godine. Presudom Višeg suda u Čačku Kv 210/18 od 24.01.2019. godine tužiocu je izrečena jedinstvena kazna zatvora od 15 godina za dela za koja je kažnjen presudom Kv 181/11 od 03.08.2011. godine, K 62/10 od 26.07.2013. godine, K 660/10 od 16.05.2014. godine i K 222/16 od 04.09.2017. godine. Ovu jedinstvenu kaznu tužilac je izdržao 06.05.2011. godine zbog čega je neosnovano lišen slobode u ukupnom trajanju od 1.085 dana i to u periodu od 31.03.2016. do 05.10.2017. godine, u periodu od 05.10.2017. do 16.03.2018. godine i u periodu od 16.03.2018. godine do 20.03.2019. godine. Tužilac je tokom krivičnog postupka koji je protiv njega vođen ukazivao na zakonsko pravo da mu se izrekne jedinstvena kazna zatvora ali to nije uvažavano što je na njega negativno uticalo. Tokom izvršenja mere pritvora i izdržavanje kazne u KPZ Niš i KPZ Beograd tužilac je imao psihičke probleme i probleme sa pritiskom zbog čega je koristio lekove za smirenje. Pritvaranje je teško podneo zbog loših higijenskih uslova kao i činjenice da najveći deo vremena bio na meri usamljenja kada je imao pravo samo na sat vremena šetnje. Zbog pritvaranja izgubio je i podršku prijatelja, a njegova emotivna partnerka je okončala emotivnu vezu u kojoj je sa njim bila pre pritvaranja.

Polazeći od ovako utvrđenih činjenica prvostepeni sud je zaključio da je tužena odgovorna za štetu koju je pretrpeo tužilac shodno odredbi člana 584. stav 1. tačka 4 Zakonika o krivičnom postupku pa je ocenjujući sve objektivne i subjektivne okolnosti primenom odredbe člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima smatrao da je pravična novčana naknada štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti koje je pretrpeo tužilac zbog neosnovane osude iznos od 6.411.600,00 dinara.

Drugostepeni sud je, nalazeći da je pravilan zaključak prvostepenog suda o odgovornosti tužene za nastalu štetu tužiocu zbog pogrešne primene materijalnog prava iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja i zaključio da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete pripada iznos od 4.000.000,00 dinara kao iznos pravične novčane naknade primerene okolnostima konkretnog slučaja i predstavlja odgovarajuću moralnu satisfakciju za pretrpljene duševne bolove usled neosnovane osude dok je u preostalom dosuđenom iznosu od 2.411.600,00 dinara odbio tužbeni zahtev kao neosnovan na osnovu člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima jer bi ta naknada pogodovala težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Po oceni Vrhovnog suda pravno stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Naknada nematerijalne štete kao oblik otklanjanja štetne posledice sastoji se u isplati sume novca kao satisfakcije za pretrpljenu nematerijalnu štetu, s obzirom da restitucija po prirodi stvari nije moguća, da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja u meri koja je to moguća. Pri tome ona ne sme biti cilj već mora biti sredstvo za ublažavanje pretprljene nematerijalne štete i ne sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom. Utvrđeno činjenično stanje opravdava dosuđivanje pravične novčane naknade za traženu nematerijalnu štetu primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Ocenom svih štetnih posledica proisteklih iz neosnovane osude tužioca, kao i svih okolnosti konkretnog slučaja (stav 1. ovog člana) koje su od uticaja na odmeravanje visine pravične naknade a to je priroda i težina krivičnih dela koja su tužiocu stavljena na teret i za koja je pravnosnažno osuđen, vreme provedeno u pritvoru, njegove lične i porodične prilike, posledice lišenja slobode na zdravstveno stanje, odnos prijatelja i okoline prema njemu posle pritvaranja kao i to da je trpeo duševne bolove izazvane lišenjem slobode i teškoću u ponovnom uspostavljanju radnog odnosa, Vrhovni sud smatra da je pravilno drugostepeni sud procenio da pravična novčana naknada nematerijalne štete iznosi 4.000.000,00 dinara primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Po oceni Vrhovnog suda pravilno je drugostepeni sud primenio stav 2. navedene zakonske odredbe kojom je propisano da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete kao i o visini njene naknade sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Zato su neosnovani navodi revizije da je drugostepeni sud prenisko odmerio pravičnu novčanu naknadu za duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode. Naime na visinu naknade za ovaj vid nematerijalne štete utiču i vrsta krivičnih dela koje je tužilac osuđen, životno doba lica koje je neosnovano lišeno slobode i njegovo porodično stanje, zanimanje, raniji život, omalovažavanje i neprihvatanje u mestu prebivališta, sredini u kojoj se kreće i druge okolnosti koje je sve cenio drugostepeni sud prilikom odlučivanja o visini pravične naknade propisane članom 200. Zakona o obligacionim odnosima, pa su suprotni navodi revizije neosnovani.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka imajući u vidu uspeh tužioca u postupku.

Sa svega iznetog na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković