Presuda Vrhovnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ljiljana T. Spasojević advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Osnovni sud u Leskovcu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca koja je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5106/20 od 02.12.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 21.09.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5106/20 od 02.12.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 11395/2017 od 26.09.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati ukupno iznos od 868.000,00 dinara i to: na ime naknade za pretrpljeni strah iznos od 300.000,00 dinara i na ime naknade za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti i slobode ličnosti iznos od 168.000,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade, toplih obroka i neiskorišćenih godišnjih odmora isplati ukupno iznos od 15.110.858,70 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog mesečnog iznosa pa do isplate, u roku od 15 dana. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da za tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje u korist RF – Filijala za grad Beograd za period od 08.04.1998. godine pa do nalaženja posla ili do ispunjenja uslova tužioca za sticanje starosne penzije u punom iznosu, a na osnovu visine tužiočevih izgubljenih zarada, u roku od 15 dana. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 76.500,00 dinara, u roku od 15 dana.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5106/20 od 02.12.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 11395/2017 od 26.09.2019. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Tužilac u reviziji ne navodi ni jednu drugu bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz stava 2. navedenog člana koja je zakonom (član 407. stav 1. tačka 2. ZPP) predviđena kao razlog za ovaj vanredni pravni lek.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je dana 24.02.1998. godine lišen slobode po rešenju istražnog sudije Okružnog suda u Peći Kio br 23/98 od 27.02.1998. godine i tog dana mu je određen pritvor koji je ukinut rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Peći Kio br 23/98 od 10.03.1998. godine. Presudom Osnovnog suda u Leskovcu K br. 28/10 od 11.10.2013. godine prema tužiocu je odbijena optužba da je učinio produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 2. u vezi stava 1. KZ i u vezi člana 61. KZ, jer je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja. Presuda je postala pravnosnažna na dan 28.10.2013. godine. U vreme lišenja slobode tužilac je bio direktor u DD „BB“ iz ..., razrešen je funkcije, a do promene direktora došlo je 08.04.1998. godine. Na evidenciji lica koja traže zaposlenje preko Nacionalne službe za zapošljavanje, Filijala za Grad Beograd, tužilac je bio prijavljen u periodu od 24.12.1999. godine do 01.07.2004. godine i od 11.01.2016. godine pa nadalje. Veštačenjem je utvrđena visina izgubljene zarade tužioca za period od 08.04.1998. godine do 31.12.2018. godine. Zahtev za naknadu štete zbog neosnovanog lišenja tuženoj tužilac je podneo dana 14.10.2016. godine, a tužbu u ovoj parnici dana 31.07.2017. godine.

Kod ovako utvrđenih činjenica, s obzirom da tužilac tužbenim zahtevom traži naknadu štete u situaciji kada je prema njemu pravnosnažnom presudom krivičnog suda odbijena optužba da je učinio produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 2. u vezi stava 1. KZ i u vezi člana 61. KZ, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili prigovor zastarelosti potraživanja tužioca, istaknut od strane tužene i odbili tužbeni zahtev, dajući pri tom razloge koje prihvata i revizijski sud.

Odredbom člana 591. ZKP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 62/21-Odluka Ustavnog suda) propisano je da pravo na naknadu štete zastareva za tri godine od dana pravnosnažnosti prvostepene odbijajuće ili oslobađajuće presude, odnosno pravnosnažnosti prvostepenog rešenja kojim je postupak obustavljen ili je optužba odbijena, a ako je povodom žalbe rešavao apelacioni sud - od dana prijema odluke apelacionog suda. Odredbom člana 588. stav 1. istog zakona, pre podnošenja sudu tužbe za naknadu štete, oštećeni je dužan da podnese zahtev ministarstvu nadležnom za poslove pravosuđenja radi postizanja sporazuma o postojanju štete i vrsti i visini naknade. Odredbom člana 589. stav 3. zakonika, dok traje postupak iz stava 1. ovog člana ne teče zastarelost predviđena u članu 591. zakonika.

Odredbom člana 384. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da ako zastarevanje nije moglo početi da teče zbog nekog zakonskog uzroka, ono počinje teći kad taj uzrok prestane (stav 1.). Ako je zastarevanje počelo teći pre nego što je nastao uzrok koji je zaustavio njegov dalji tok, ono nastavlja da teče kad prestane taj uzrok, a vreme koje je isteklo pre zaustavljanja računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (stav 2.).

Presuda Osnovnog suda u Leskovcu K br. 28/10 od 11.10.2013. godine, kojom je odbijena optužba prema okrivljenom, ovde tužiocu, postala je pravnosnažna dana 28.10.2013. godine kada je počeo da teče rok od 3 godine propisan članom 591. Zakonika o krivičnom postupku, nakon čega je tužilac dana 14.10.2016. godine podneo zahtev za naknadu štete, pa je nastupilo zastarevanje potraživanja tužioca. Kako u rok od 3 meseca od dana kada je tužilac podneo zahtev tuženoj, Komisija za naknadu štete nije odlučila o zahtevu, to je u smislu člana 384. Zakona o obligacionim odnosima zastarevanje nastavilo da teče, a vreme koje je isteklo pre zaustavljanja (2 godine i 11,5 meseci) je uračunato u zakonom određeni rok zastarelosti od 3 godine. Tužba u ovoj parnici podneta je dana 28.07.2017. godine, pa je navedeni rok zastarelosti istekao pre podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, zbog čega je u smislu odredbe člana 360. Zakona o obligacionim odnosima prestalo pravo, odnosno mogućnost tužioca da ostvari pravo na naknadu štete, koju traži postavljenim tužbenim zahtevom.

Pozivanje tužioca u reviziji na nemogućnost podnošenja tužbe zbog finansijskih razloga i teške materijalne situacije nisu osnovani, s obzirom da po nalaženju ovog suda ne mogu predstavljati nesavladive prepreke zbog kojih dok traju zastarevanje ne teče, kako su to pravilno zaključili nižestepeni sudovi.

Na osnovu napred navedeno, saglasno odredbi člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković