Presuda Vrhovnog suda o samostalnom vršenju roditeljskog prava majke

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž2 314/25 od 02.09.2025. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe tuženog – protivtužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Bujanovcu P2 119/22 od 24.12.2024. godine u stavu drugom, trećem, četvrtom i petom izreke i dopunska presuda tog suda P2 119/22 od 02.07.2025. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi – protivtužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11...10/23), čije se odredbe u ovoj pravnoj stvari primenjuju na osnovu člana 202. Porodičnog zakona, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile brak 23.05.2012. godine i u toku bračne zajednice dobili su dva ćerke, mal. VV, rođenu ...2012. godine i mal. GG rođenu ...2014. godine. Odnosi među supružnicima su se poremetili nakon što je tužilja zadobila povredu noge 2019. godine, zbog čega je 2022. godine napustila bračnu zajednicu, kojom prilikom su maloletna deca ostala kod tuženog. CSR Vranje je dao mišljenje 16.11.2022. godine da je tužilja bila primorana da napusti bračnu zajednicu, da je tuženi osporavao kontakt između dece i tužilje i svojim ponašanjem uticao na otuđenje dece od majke, a da majka poseduje dobre roditeljske kapacitete za preuzimanje brige o deci. Prema mišljenju CSR Bujanovac od 05.01.2023. godine otac poseduje kapacitete potrebne za staranje o maloletnoj deci koja treba da se povere na samostalno vršenje roditeljskog prava tuženom. Kako su organi starateljstva dali različita mišljenja, određeno je izvođenje dokaza veštačenjem preko Komisije veštaka medicinske struke KC Niš, Centra za zaštitu mentalnog zdravlja, Odeljenja dečije i adolescentne psihijatrije koji je u nalazu i mišljenju od 22.11.2024. godine dao mišljenje da tužilja poseduje roditeljske kapacitete za realizaciju starateljstva nad decom, a da tuženi ne shvata potrebu dece za majkom, te da svojim ponašanjem doprinosi otuđenju dece od majke. Funkcionisanje roditelja mora biti u interesu dece, bez uticaja je formiranje negativne slike o roditeljima, jer je to i negativni uticaj na psihičku stabilnost dece, te da materijalne uslove za odgoj dece mogu da pruže i jedan i drugi roditelj, s tim što je stručni tim dao prednost majci sa preporukom održavanja odnosa između roditelja koji bi bio u najboljem interesu decu. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka - dečijeg psihologa Snežane Stanković od 18.04.2024. godine oba roditelja su kompetentni roditelji, ali se tuženi manje bavi potrebama dece, jer ima svoje roditelje koji kompenzuju nedostatak majke i oca u toku dana. Maloletna deca nisu viđala majku godinu i po dana, jer otac nije hteo sa njom da razgovara, ne uzimajući u obzir razvojne potrebe dece koja nisu u stanju da donesu objektivni, samostalni stav i mišljenje i slobodno ga javno iznesu. U razgovoru sa veštakom deca su pokazivala određenu ankcioznost, napetost i otpor, a za celokupnu nastalu situaciju isključivo je odgovoran tuženi koji nije znao i umeo da prepozna psihološke potrebe dece da održavaju redovne kontakte sa tužiljom kao majkom. Prema mišljenju veštaka deca treba da budu poverena majci na starateljstvo uz česte kontakte sa ocem, a aktuelno ponašanje dece i otpor prema majci je posledica dugotrajnog emotivnog pritiska na decu od strane oca. Iz izveštaja OŠ „DD“ od 09.01.2024. godine maloletna GG je redovan đak, nije konfliktna, poštuje sva pravila u školi, aktivno učestvuje na časovima, dok maloletna VV takođe redovno pohađa nastavu i ima dobar uspeh. Na roditeljske sastanke je dolazio isključivo njihov deda, nikada otac, koga je učiteljica pokušavala da kontaktira telefonom, ali on nije odgovarao, a na organizovane priredbe u školi je prisustvovala majka koja se stalno interesuje za svoju decu putem telefona i otvorena je za saradnju sa učiteljom i razrednim starešinom. Tužilja je u stalnom radnom odnosu kod AD „ĐĐ“ ... i ostvaruje mesečnu zaradu oko 49.000,00 – 50.000,00 dinara i živi u stanu koji je opremljen. Tuženi je u stalnom radnom odnosu kod istog poslodavca, zarađuje mesečno oko 45.000,00 – 46.000,00 dinara, pomažu mu roditelji sa kojima živi u zajednici, poseduje sopstvenu mahanizaciju i ostvaruje prihode od poljoprivrede, a takođe otac tuženog ostvaruje i penziju od oko 60.000,00 dinara, dok njegova sestra koja živi zajedno sa njima i po osnovu invaliditeta prima 36.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je u najboljem interesu maloletne deca da budu poverena majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, uz uređen način održavanja ličnih odnosa sa ocem i obavezu oca da doprinosi izdržavanju maloletne dece sa po 13.000,00 dinara za svako dete.

Vrhovni sud nalazi da se revizijom tuženog - protivtužioca neosnovano pobija drugostepena presuda zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema članu 3. stav 1. Konvencije o pravima deteta (Zakon o ratifikaciji konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta „Službeni list SFRJ“ - Međunarodni ugovori broj 15/90 i „Službeni list SRJ“ – Međunarodni ugovori broj 4/96 i2/97) u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja su interesi deteta bez obzira na to da li ga sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela. Države članice se obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonitih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i preuzimaju u tom cilju sve potrebne zakonodavne i administrativne mere (stav 2.).

Ova obaveza preuzeta je članom 6. stav 1. Porodičnog zakona kojim je propisano da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta. U sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava sud je uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta (član 266. stav 1. navedenog zakona) i pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju odnosno lišenju roditeljskog prava sud je dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima (član 270.).

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo i utvrdili najbolji interes maloletne dece odlučujući da majka samostalno vrši roditeljsko pravo prihvatajući mišljenje Komisije veštaka KC Niš, a da sa ocem održavaju redovne lične kontakte uređene u skladu sa predlogom CSR Vranje, koji je mišljenje dao na osnovu aktuelne porodične situacije i porodičnih prilika parničnih stranaka. Suprotno navodima revizije, ovaj sud smatra da su prilikom donošenja odluke, nižestepeni sudovi pravilno procenili sve elemente najboljeg interesa maloletne dece, kao i sposobnost roditelja da zadovolje razvojne, vaspitne, emocionalne i obrazovne potrebe dece utvrđene u smislu članova 6. i 266. stav 1. Porodičnog zakona. Naime, oba roditelja su motivisana za vršenje roditeljskog prava i u toj ulozi ispoljavaju kapacitete, ali za razliku od oca majka izražava intenzivnu potrebu da bude sa decom, preuzima sve korake da bi to ostvarila, održava odnos sa decom, a iskazan stav dece prihvata kao posledicu što su deca uplašena i ponašaju se kako moraju, a ne kako žele, racionalna je, ima kontrolu emocija i u odnosu na decu trudi se da ih zaštiti i da ih ne povređuje i poseduje sve roditeljske kapacite za samostalno vršenje roditeljskog prava, dok nasuprot tome tuženi kao otac brine o deci smatrajući zadovoljenje materijalnih potreba kao najbitnije, a zanemaruje potrebu dece za majkom, što je naročito bitno s obzirom na uzrast i ženski pol dece, gde je objekat majke naročito važan za psihički razvoj dece, zbog čega je ocenjeno da su njegovi roditeljski kapaciteti delom narušeni zbog neshvatanja potrebe dece za majkom. Sledom navedenog, nisu osnovani navodi revizije da maloletnu decu trebaju poveriti ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava, s obzirom da su nižestepeni sudovi prilikom odlučivanja cenili nalaz i mišljenje Komisije veštaka medicinske struke KC Niš, koji je prednost dao majci. Takođe, nasuprot revizijskim navodima neosnovano se ukazuje na pisanu izjavu mal. VV koja je navela da želi da živi sa ocem, s obzirom da iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka dečijeg psihologa Snežane Stanković proizlazi da odgovori dece nisu autentični, da ista ne mogu da donesu objektivno i samostalno mišljenje, te da maloletna deca daju ovakvo izjašnjenje pre svega zbog socijalne prevage navodeći društvo kao orijentaciju ka selu gde žive, pri čemu u prisustvu oca jasno izražavaju nesigurnost u odgovorima.

Suprotno revizijskim navodima, a polazeći od odredaba materijalnog prava iz Porodičnog zakona i pravilno utvrđenih mogućnosti tuženog kao dužnika izdržavanja i potrebe maloletne dece kao poverilaca izdržavanja, primenom kriterijuma za određivanje izdržavanja sadržanih u članu 160. i 162. stav 3. Porodičnog zakona, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da je tuženi u mogućnosti da na ime doprinosa za izdržavanje maloletne dece plaća po 13.000,00 dinara mesečno od svojih redovnih primanja, s obzirom da ostvaruje zaradu, te da ima mogućnost i da se dodatno radno angažuje. Ovim iznosom obezbeđuje se zadovoljenje uslova za pravilan i potpuni razvoj maloletne dece, koja su školskog uzrasta, u skladu sa njihovim utvrđenim potrebama, a pri tome se ne ugrožava egzistencija tuženog kao dužnika izdržavanja, dok će preostala sredstva za izdržavanje dece obezbeđivati majka koja će se svakodnevno brinuti o njima, kako potrebnim novčanim iznosom, tako i doprinosom u vidu rada i staranja koji se svakodnevno ulažu u negu i podizanje maloletne dece.

Nasuprot revizijskim navodima bolji materijalni uslovi nisu od odlučujućeg uticaja na poveravanje vršenja roditeljskog prava jednom od roditelja tj. ocu, već se ceni samo kao jedan od činilaca prilikom odlučivanja, jer roditelji dece treba da omoguće zadovoljenje najpre emotivnih, socijalnih, vaspitnih i obrazovnih potreba, a primena pravila standarda najboljeg interesa deteta znači da se procenjuje ko je od roditelja prema polu, uzrastu i potrebama dece u mogućnosti da na bolji način omogući deci pravilan rast i razvoj, što je u konkretnom slučaju tužilja koja ima adekvatne materijalne uslove, kao i ostale roditeljske kompetencije i u odnosu na tuženog bolje razume i prepoznaje potrebe dece.

Ostalim revizijskim navodima tuženog – protivtužioca se posredno ili neposredno osporava činjenično stanje koje po njegovom mišljenju nije pravilno ili potpuno utvrđeno u sprovedenom postupku. Međutim, ovi navodi nisu osnovani, jer ne dovode u sumnju pravilnost pobijane presude u pogledu odluke o poveravanju maloletne dece, uređivanju ličnih odnosa i visini izdržavanja, kao ni pravilnu primenu materijalnog prava sadržanog u navedenim odredbama Porodičnog zakona.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković