Odgovornost za štetu zbog prijave krivičnog dela i izražavanja sumnje

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitijući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Suprotno navodima revizije drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi člana 394. tačka 4. ZPP, pošto je presuda zasnovana na utvrđenim činjenicama od strane prvostepenog suda. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je povremeno čistila stan tuženih, a zatim je od 01.11.2004. godine kao zaposlena radila kod tuženih sve do 01.07.2016. godine, obavljajući kućne poslove. Tuženi BB je 28.06.2016. godine, po povratku sa posla svojoj supruzi VV predao koverat sa novcem u iznosu od 4.840 evra, koji koverat je tužena ostavila u fioci u spavaćoj sobi, nakon čega su tuženi otputovali za ... U kući tuženih je ostala tužilja, a u toku dana u kući je boravila i snaja tuženih 2-3 sata. Dana 30.06.2016. godine tuženi je od supruge tražio novac koji joj je dao, ali ona nakon što ga je potražila, shvatila je da novca nema. Kako je u tom trenutku tužilja stizala na posao to joj je tužena uznemireno saopštila da nema koverte sa novcem i da je potraži, a nakon što je u toku dana tužilja saopštila tuženoj da nije pronašla nikakav koverat, tužena je rekla da će pozvati policiju na šta je tužilja pristala. Sledećeg dana 01.07.2016. godine, po završetku radnog vremena, tuženi BB je saopštio tužilji da žele da prekinu saradnju sa tužiljom, kojom prilikom joj je dao otkaz jer nema više poverenja između parničnih stranaka. Patrola PS Voždovac je 29.06.2016. godine poslata u stan tuženih, na poziv tužene VV koja je prijavila nestanak 4.840 evra i tom prilikom je tužena opisala činjenično nestanak novca, a na pitanje službenih lica da li sumnja na nekoga, izjavila je da sumnja na AA, ovde tužilju, jer je ona bila jedino u stanu u vreme nestanka novca. Tuženi su sledećeg dana, nakon razgovora sa ekipom MUP-a, podneli krivičnu prijavu KU 11453/16. Tužilja se 11.07.2016. godine, po prethodnom pozivu od 07.07.2016. godine, javila u prostorije PS Voždovac, kada je nakon obavljenog razgovora sa tužiljom obavljeno poligrafsko ispitivanje kojom prilikom nisu uočene reakcije karakteristične na laž. Tužilji je sve to teško palo, bila je pod velikim stresom i u velikom šoku, za događaj je saznao njen suprug, roditelji i rođaci, a kako je komšijama tužilje bilo čudno što ona ne radi, suprug tužilje je objasnio situaciju da su poslodavci optužili tužilju za nestanak novca, nakon čega se totalno izmenio stav komšija prema tužilji, tako da komšije sa kojima se ranije družila više ne dolaze u kuću tužilje i prestale su sa njom da razgovaraju. Zbog svega ovoga tužilja se obratila lekaru specijalisti neuropsihijatrije poliklinike „...“ 18.08.2016. godine, gde je postavljena dijagnoza anksiozno-depresivna, slično sa insomnijom. Tužilja je usled neprijatnog iznenadnog događaja iz juna 2016. godine doživela strah u trajnom intenzitetu bliže navedenom u obrazloženju pobijane presude.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev primenom člana 154. stav 1., 155. i 200. Zakona o obligacionim odnosima uz zaključak da je tužilji povređena čast i ugled usled čega trpi duševne bolove, kao i da intenzitet i trajanje pretrpljenog straha koji su u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi sa štetnim događajem, opravdavaju dosuđivanje novčane naknade za pretrpljeni strah u iznosu od 100.000,00 dinara i za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda u iznosu od 400.000,00 dinara.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu nalazeći da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Polazeći od sadržine tužbenog zahteva, drugostepeni sud je zaključio da tužilja nije dokazala postojanje uzročno-posledične veze između štetne posledice koju trpi i štetne radnje za koju bi bili odgovorni tuženi. Tuženi nisu optužili tužilju da je bila učinilac krivičnog dela, niti su podneli krivičnu prijavu protiv tužilje, za to je nisu ni verbalno optuživali, već su izrazili sumnju na tužilju iz razloga što je bila u stanu tuženih u vreme nestanka novca, a krivičnu prijavu su podneli protiv NN lica, pa preduzimanje ovih radnji od strane tuženih kao uobičajenih u datoj situaciji, nije bilo upereno protiv tužilje i same po sebi nisu dovoljne da prouzrokuju povredu časti, ugleda i straha tužilje i stoga nema ni uzročnosti između akata preduzetih od strane tuženih i štete koju je tužilja pretrpela. Prekidanje Ugovora o radu i ugovornog radnog odnosa sa tužiljom je bilo pravo tuženih kao poslodavca. Tužilja nije dokazala da bi tuženi bili odgovorni za štetu koju trpi po osnovu povrede ugleda. Polazeći od pravila o adekvatnoj uzročnosti, imajući u vidu da parnične stranke žive u udaljenim delovima Beograda, informacije i stav sredine u kojoj živi o tužilji su prouzrokovani iznošenjem činjenica od strane njenog supruga, a ne tuženih pa ne postoji uzročna veza između informacija o događaju koje su prouzrokovale štetu tužilji i štete po osnovu povrede ugleda koju tužilja potražuje.

Vrhovni sud je ocenio da je pobijanom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo kada je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev, uz osnovan zaključak drugostepenog suda da u konkretnom slučaju na strani tuženih nema odgovornosti za štetu prema tužilji u smislu člana 154., 155. i 158. Zakona o obligacionim odnosima, pa time ni obaveza na naknadu štete koju tužilja potražuje.

Revizijom tužilje se neosnovano ukazuje da je drugostepeni sud suprotno izvedenim dokazima u prvostepenom postupku pogrešno tumačio utvrđeno činjenično stanje, navode stranaka i svedoka i minimizirao ulogu tuženih u nastanku štetne radnje.

Članom 154. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (stav 1.). Članom 155. ovog zakona propisano je da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist) kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Članom 158. istog zakona propisano je da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom.

Imajući u vidu izneto, u konkretnom slučaju nema uslova za odgovornost tuženih u smislu člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, jer tuženi nisu preduzeli radnje koje bi predstavljale uzročnu vezu sa štetom koju je tužilja pretrpela. Naime, za ostvarivanje prava na naknadu štete, pored postojanja štete potrebno je da postoji štetna radnja za koju odgovora tuženi i uzročno-posledična veza između štetne radnje i štetne posledice, a teret dokazivanja je na strani onoga koji tvrdi da je pretrpeo štetu. Štetna radnja se ogleda u određenom postupku kojima se drugome nanosi šteta. Štetna radnja se može ispoljiti kroz aktivno ili pasivno postupanje protivno pravnim propisima, odnosno kada se krše određene pravne norme kojima se štite određeni imovinski i neimovinski interesi. Stoga, ne mora svaka radnja kojim je izazvana šteta da bude i protivpravna. U konkretnom slučaju, tuženi su se koristili svojim pravom na podnošenje krivične prijave u situaciji kada je tuženima nestao novac iz kuće, pri tome podnošenje krivične prijave protiv NN lica i izražavanje sumnje na tužilju jer je bila u stanu tuženih u vreme nestanka novca, ne predstavljaju protivpravno postupanje tuženih jer tuženi koji su koristili svoja prava nisu dužni da tužilji nadoknade štetu. U odnosu na prestanak radnog odnosa sa tužiljom nema elemenata štetne radnje koja bi takođe vodila pravo na naknadu nematerijalne štete jer se radi o pravu poslodavca da prekine ugovorni odnos na zakonom propisani način. U odnosu na tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete po osnovu povrede časti i ugleda, drugostepeni sud je pravilno polazeći od principa adekvatne uzročnosti po kojoj se uzrokom smatra ona okolnost koja je pravno relevantna i koja je po redovnom toku stvari prouzrokuje takvu posledicu, u konkretnom slučaju dao pravno prihvatljive razloge u pogledu ovog dela tužbenog zahteva.

Sledstveno izloženom, po oceni revizijskog suda, nisu osnovani navodi revidenta o postojanju odgovornosti tuženih za nastalu štetu. Iznošenje sopstvenog viđenja karaktera štetne radnje tuženih i postojanja uzročne veze sa štetnom posledicom, predstavlja osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja koje ne predstavlja revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP. Suprotno revizijskim navodima, drugostepeni sud je prihvatio kao pravilno utvrđeno činjenično stanje od strane prvostepenog suda, a preinačio prvostepenu presudu primenom odredbe člana 394. tačka 4. ZPP zbog pogrešne primene materijalnog prava od strane prvostepenog suda.

Iz iznetih razloga, a na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao stavu prvom izreke.

Zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka je odbijen kao neosnovan, jer tužilja nije uspela u postupku po reviziji.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković