Rešenje Vrhovnog suda o ukidanju drugostepene presude u sporu o poklonu

Apelacioni sud u Novom Sadu je, presudom Gž 3065/24 od 22.01.2025. godine, stavom prvim izreke, žalbu tužioca usvojio i preinačio presudu Višeg suda u Novom Sadu P 268/19 od 19.06.2024. godine, tako što je utvrdio da je ništav ugovor o poklonu br. OPU 681-2017 od 17.03.2017. godine, zaključen između tužioca kao poklonodavca i tužene kao poklonoprimca, solemnizovan pred javnim beležnikom Mirjanom Simović Aleksić u Novom Sadu, pa je ovlašćen tužilac da se uknjiži u katastarskim i drugim javnim knjigama kao vlasnik u 1/2 dela nepokretnosti – porodične stambene zgrade br. 1, površine 206 m2 u Novom Sadu, u Ul. ... br. .., sagrađenoj na k.p. br. .. KO Novi Sad 2, kao i na parceli br. .. gradsko građevinsko zemljište, površine 667 m2, zemljište pod zgradom i drugim objektom površine 206 m2 i zemljište uz zgradu i drugi objekat površine 461 m2, ukupne površine 667 m2 KO Novi Sad 2, što je tužena dužna da prizna i trpi, a tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.049.350,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od izvršnosti presude do isplate. U preostalom delu navedena presuda je ukinuta. Stavom drugim izreke, tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 266.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju tužene.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 .... 10/23), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23), pa je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, između parničnih stranaka zaključen je ugovor o poklonu 17.03.2017. godine, kojim je tužilac, kao poklonodavac, polovinu nepokretnosti svoje posebne imovine – porodičnu stambenu zgradu u Novom Sadu, površine 206 m2 sa zemljištem ispod zgrade i zemljištem uz zgradu i drugi objekat, površine 667 m2, ukupne vrednosti na dan zaključenja ugovora 319.500,00 evra, poklonio tuženoj za vreme trajanja njihovog braka. Nakon zaključenja tog ugovora, tokom 2018. godine, između parničnih stranaka je došlo do neslaganja jer je tužena bila nezadovoljna zajedničkim životom u Srbiji, pa je nameravala da se vrati u Rusiju. U tom periodu, parnične stranke su se, zajedno sa mal. detetom preselile u Rusiju, u domaćinstvo roditelja tužene, a ubrzo nakon toga tužena je protiv tužioca podnela tužbu za razvod braka. Brak parničnih stranaka razveden je 17.01.2019. godine, a zajedničko mal. dete povereno je majci radi samostalnog vršenja roditeljskog prava. Tokom braka parnične stranke nisu stekle zajedničku imovinu, jer nisu radili niti ostvarivali prihode, dok su im sredstva za život obezbeđivali roditelji. Roditelji tužene su parničnim strankama slali novac iz Rusije, kako za potrebe svakodnevnog života, tako i u cilju pomoći pokretanja porodičnog posla.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca, kako glavni, tako i oba eventualna, odbio, primenom odredbe člana 190. Porodičnog zakona, nalazeći da nisu ispunjeni uslovi za vraćanje poklona, jer bi za tuženu to bila očigledna nepravda imajući u vidu da su njeni roditelji uložili velika novčana sredstva u zajednički život parničnih stranaka. Po oceni prvostepenog suda, u konkretnom slučaju ne postoji gruba neblagodarnost tužene prema tužiocu, koja bi predstavljala razlog za opoziv osporenog ugovora o poklonu, pošto nesuglasice između parničnih stranaka oko viđanja zajedničke mal. kćerke i održavanja nepokretnosti u Ul. ... br. .. u Novom Sadu, nema obeležja velike i grube neblagodarnosti. U pogledu motiva za zaključenje predmetnog ugovora o poklonu, prvostepeni sud je prihvatio, kao životan, logičan i uverljiv iskaz tužene o tome da joj je tužilac 1/2 dela predmetne nepokretnosti poklonio iz zahvalnosti prema njenim roditeljima koji su finansirali njihov zajednički život i izgradnju hladnjače, dok iskaz tužioca, u delu kojim je naveo da je polovinu nepokretnosti koja je predmet ugovora o poklonu tuženoj poklonio iz čiste ljubavi, verujući u trajnost njihove porodične zajednice i da bi se ona osećala ''kao kod svoje kuće'', sud nije prihvatio, nalazeći da je u tom delu usmeren na postizanje uspeha u sporu.

Drugostepeni sud je preinačenjem prvostepene presude usvojio osnovni tužbeni zahtev tužioca i utvrdio da je predmetni ugovor o poklonu ništav, jer namera, kao razlog obavezivanja poklonodavca, predstavlja najbitniji element ugovora o poklonu, pa kod ove vrste ugovora motiv ulazi u pojam osnova (kauze). Po oceni drugostepenog suda, razvod braka koji je usledio nakon zaključenja spornog ugovora ima značaj otpalog osnova za njegovo zaključenje, što predmetni ugovor čini ništavim, prema odredbi člana 52. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud zaključuje da je sporni ugovor, bez sumnje, zaključen, s obzirom na svojstvo tužene kao poklonoprimca, a to je svojstvo supruge. Upravo je ta okolnost, prema sadržini spornog ugovora, kod tužioca stvorila pobudu da tuženoj, kao svojoj supruzi, iz ljubavi učini poklon i na taj način, prema njoj, iskaže svoju naklonost, a to je njegov unutrašnji motiv, pa, po shvatanju drugostepenog suda, nema oslonca u činjeničnom stanju suda za drugačiji zaključak pošto svojstvo tužene, kao poklonoprimca, sporni ugovor čini posebnim u pogledu njegovog opstanka u pravnom prometu, s obzirom na kasniji razvod braka. U preostalom delu, drugostepeni sud je prvostepenu presudu ukinuo, jer nije bilo osnova da odlučuje o drugom i trećem zahtevu, s obzirom da je, preinačenjem, prvi tužbeni zahtev tužioca usvojen.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužene ukazuje da je drugostepeni sud, preinačenjem prvostepene presude, utvrdio drugačije činjenično stanje od onog koje je utvrđeno prvostepenom presudom, u pogledu motiva za zaključenje predmetnog ugovora o poklonu, u smislu odredbe člana 52. Zakona o obligacionim odnosima. Takvim postupanjem, drugostepeni sud je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1., u vezi člana 394. stav 1. tačka 1. i 383. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 383. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da ako veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi ili dokazi čije je izvođenje odbio prvostepeni sud, može da zakaže raspravu pred drugostepenim sudom. Na osnovu odredbe člana 4. stav 1. istog Zakona, sud odlučuje o tužbenom zahtevu po pravilu na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja, ako ovim Zakonom nije drugačije propisano. Na osnovu odredbe člana 394. stav 1. tačka 1. Zakona o parničnom postupku, drugostepeni sud će presudom da preinači prvostepenu presudu ako na osnovu rasprave utvrdi drugačije činjenično stanje nego što je ono u prvostepenoj presudi.

U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je nije imao mogućnost da, bez otvaranja rasprave, utvrdi drugačije činjenično stanje od onog koje je utvrđeno u prvostepenoj presudi i da preinači prvostepenu presudu tako što je drugačije cenio iskaze parničnih stranaka u pogledu motiva za zaključenje predmetnog ugovora o poklonu. S tim u vezi prvostepeni sud je prihvatio kao životan, logičan i uverljiv iskaz tužene u delu u kom je navela da joj je tužilac ugovorom o poklonu poklonio 1/2 dela predmetne nepokretnosti iz zahvalnosti prema njenim roditeljima koji su finansirali njihov zajednički život i izgradnju hladnjače, dok iskaz tužioca u delu u kom je naveo da je polovinu nepokretnosti koja je predmet ugovora o poklonu poklonio tuženoj iz čiste ljubavi, verujući u trajnost njihove bračne zajednice i da bi se tužena osećala ''kao kod svoje kuće'', nije prihvatio, nalazeći da je, u ovom delu, usmeren na postizanje uspeha u sporu. Suprotno tom zaključku prvostepenog suda, drugostepeni sud je zaključio da je sporni ugovor, bez sumnje, zaključen s obzirom na svojstvo tužene kao poklonoprimca, a to je svojstvo supruge i da je upravo ta okolnost kod tužioca stvorila pobudu da tuženoj, kao svojoj supruzi, iz ljubavi učini poklon i na taj način prema njoj iskaže svoju naklonost.

Ugovor o poklonu nije regulisan odredbama Zakona o obligacionim odnosima, pa se u odnosu na njega primenjuju pravila iz paragrafa 561. Srpskog građanskog zakonika, na osnovu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije. Za punovažnost ovog ugovora bitno je da postoji sporazum između poklonodavca i poklonoprimca o predmetu poklona i volja da se taj predmet pokloni, odnosno primi kao poklon. Karakteristika ovog ugovora je u tome što postoji besplatnost poklanjanja, odnosno što poklonodavac, izvršenjem poklona, ne dobija pravo na protivčinidbu i što takvu činidbu izvršava dobrovoljno. Bitni elementi ugovora o poklonu su predmet i namera – volja da se poklon učini, a pobuda za zaključenje ugovora ulazi u njegov osnov. Ako se pobuda nije ostvarila, sledi da je ugovor ostao bez osnova, pa je ništav u smislu odredbe člana 52. Zakona o obligacionim odnosima. Zbog toga je, u konkretnom slučaju, nužno utvrđenje pobuda zbog kojih je tužilac tuženoj poklonio udeo u predmetnoj kući. S tim u vezi, prvostepeni sud je, nakon što je saslušao parnične stranke i svedoke, prihvatio iskaz tužene da je motiv za zaključenje predmetnog ugovora o poklonu tužiočeva zahvalnost prema njenim roditeljima koji su finansiranji njihov zajednički život i poslovnu delatnost. Drugostepei sud nije bio u mogućnosti da, bez otvaranja rasprave i ponovnog izbvođenja dokaza utvrdi drugačije činjenično stanje od onog koje je utvrđeno u prvostepenoj presudi i da preinači prvostepenu presudu drugačijom ocenom iskaza parničnih stranaka i svedoka u pogledu motiva za zaključenje predmetnog ugovora o poklonu, tako što je poklonio veru tužiocu, čijem iskazu prvostepeni sud nije poklonio veru, nalazeći da je, u tom delu, usmeren na postizanje uspeha u sporu.

Pošto drugostepeni sud nije održao raspravu na kojoj bi, nakon izvođenja dokaza saslušanjem stranaka i svedoka, u smislu odredbe člana 394. tačka 1. Zakona o parničnom postupku, utvrdio drugačije činjenično stanje od onog u prvostepenoj presudi, to se pravilnost primene materijalnog prava ne može da ispita.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka jer zavisi od njegovog ishoda, u smislu odredbe člana 163. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će otkloniti ukazanu bitnu povredu odredaba parničnog postupka, tako što će ceniti žalbene navode tužioca i odlučiti da li je, radi pravilnog i potpunog utvrđenja činjeničnog stanja i drugačije ocene izvedenih dokaza, potrebno da održi raspravu radi odlučivanja o osnovanosti izjavljene žalbe.

Na osnovu odredbe člana 415. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković