Presuda o odgovornosti opštine za štetu nastalu rušenjem bespravnog objekta
Kratak pregled
Vrhovni kasacioni sud odbio je reviziju tužioca, potvrđujući da tužena opština nije odgovorna za štetu zbog rušenja objekta. Utvrđeno je da je objekat izgrađen bespravno, mimo dozvole, te da postupanje opštinskih organa nije bilo nezakonito ili nepravilno.
Tekst originalne odluke
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 838/2015
18.02.2016. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilaca S.K. iz B. i V.V. iz B., čiji je punomoćnik O.L., advokat iz B., protiv tužene Gradske opštine Novi Beograd, koju zastupa Javno pravobranilaštvo Opštine Novi Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca V.V. izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2316/12 od 09.12.2014. godine, u sednici održanoj 18.02.2016. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca V.V. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2316/12 od 09.12.2014. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Višeg suda u Beogradu P 21443/10 od 27.10.2011. godine, stavom prvim i drugim izreke odbijen je prigovor apsolutne i stvarne nenadležnosti Višeg suda u Beogradu. Stavom trećim izreke odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocima plati 4.550.000,00 dinara na ime naknade izgubljene zarade za period od 07.11.2003. do 20.03.2009. godine, 3.120.000,00 dinara na ime zakonske zatezne kamate na navedeni iznos, po 75.000,00 dinara po osnovu naknade izgubljene zarade za period od 20.03.2009. godine do 60-og dana od dana isplate ukupne novčane sume, kao i da tužilji S.K., po osnovu naknade za potraživanje Uprave javnih prihoda N.B., za period od 06.11.2003. do 20.03.2009. godine isplati 1.900.000,00 dinara sa kamatom u skladu sa Zakonom o visini stope zatezne kamate počev od 06.11.2006. godine pa do isplate, kao neosnovan. Međupresudom sadržanom u stavu četvrtom izreke navedene presude, utvrđeno je da je osnovan zahtev tužilaca za naknadu uništenog kioska sa opremom, uređajima i inventarom, a stavom petim i šestim izreke konstatovano je da se do pravnosnažnosti međupresude zastaje sa raspravljanjem o visini tužbenog zahteva, te da će o visini tužbenog zahteva i troškovima parničnog postupka biti odlučeno konačnom presudom.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2316/12 od 09.12.2014. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i prvostepena presuda potvrđena u stavu trećem izreke. Stavom drugim izreke ukinuta je međupresuda sadržana u stavu četvrtom izreke prvostepene presude i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac V.V. je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11), pa je našao da je revizija neosnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, primenom člana 398. stav 1. ZPP.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilji S.K. je kao investitoru objekta, na osnovu rešenja o dodeli lokacije Izvršnog saveta SO Novi Beograd od 12.11.1991. godine i rešenja Odeljenja za građevinske i komunalno stambene poslove SO Novi Beograd od 22.10.1993. godine, odobreno postavljanje privremenog objekta – kioska tipa „…“ na lokaciji broj … u ulici … br. … na N.B.. Međutim, u postupku inspekcijske kontrole građevinski inspektor Odeljenja za građevinske, komunalne i inspekcijske poslove je utvrdio da tužilja nije postavila montažni objekat za koji je dobila odobrenje, već je ozidala objekat na delu javne površine na predmetnoj lokaciji, tako što je izgradila objekat dimenzija 11,10x3,85 metara, površine 42,73 m2, ozidan giter blokovima sa ugrađenom metalnom i PVC bravarijom i ukrovljen, zbog čega je 18.04.2003. godine doneo rešenje kojim je naloženo tužilji da u roku od dva dana poruši zidani objekat. Ovo rešenje je poništeno po žalbi tužilje, pa je u ponovnom postupku građevinski inspektor doneo rešenje br. III-356-115/2003 od 13.04.2004. godine kojim je naloženo tužilji da u roku od jednog dana poruši objekat. Ovo rešenje je izvršeno 19.04.2004. godine kada je objekat uklonjen. Građevinski inspektor je 29.09.2005. godine doneo zaključak kojim se obustavlja postupak inspekcijskog nadzora protiv tužilje kao investitora. Tužilja S.K. i tužilac V.V. su bivši supružnici, a predmetni objekat je bio njihova zajednička svojina stečena za vreme trajanja braka.
Predmet tražene pravne zaštite tužioca V.V. je naknada štete na ime izgubljene zarade počev od 07.11.2003. godine do 20.03.2009. godine - 4.550.000,00 dinara, obračunate kamate na navedeni iznos – 3.120.000,00 dinara i po 75.000,00 dinara mesečno na ime izgubljene zarade od 20.03.2009. godine do šezdesetog dana od dana isplate ukupne novčane sume, a sve zbog nezakonitog rušenja objekta čiji su tužioci investitori.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju nema odgovornosti tužene na osnovu člana 172. stav 1. ZOO, kojim je propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prozrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Naime, rešenjem nadležnog organa tužene od 12.11.1991. godine bilo je odobreno postavljanje privremenog objekta – kioska tipa „…“ za prodaju peciva na lokaciji u ulici … broj … u N.B. tužilji S.K., koja je trebalo da taj kiosk postavi, a ona je umesto postavljanja kioska izgradila objekat dimenzija 11,10 h 3,85 metara, ozidan od giter blokova sa ugrađenom metalnom i PVC bravarijom i ukrovljen, zbog čega je izvršnim rešenjem organa tužene naloženo uklanjanje bespravno izgrađenog objekta, po kome nije postupila, pa je objekat srušen u postupku izvršenja tog rešenja. S obzirom na ovo, pravilno sudovi nalaze da u radu organa tužene nema nezakonitog ili nepravilnog postupanja, pa ne postoji osnov iz člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, za obavezivanje tužene za naknadu bilo kog vida štete, što i reviziju tužioca V.V. čini neosnovanom.
Revizijom tužioca V.V. se ukazuje da je predmetni objekat srušen na osnovu rešenja organa tužene od 13.04.2004. godine koje je poništeno rešenjem istog organa od 29.11.2004. godine, zbog čega je rušenje predmetnog objekta bilo nezakonito pa postoji osnov odgovornosti tužene za traženu naknadu štete. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda revizijski navodi o osnovu odgovornosti tužene ne mogu se prihvatiti, iako je tačno da je rešenjem organa tužene od 29.11.2004. godine poništeno rešenje od 13.04.2004. godine. Ovo iz razloga što je rešenjem od 29.11.2004. godine naloženo ponovno odlučivanje u predmetnoj upravnoj stvari pa je (posle više donetih rešenja poništenih u upravnom postupku i upravnom sporu) doneto rešenje br. III-356-370/08 od 18.06.2008. godine istovetne sadržine kao rešenje od 13.04.2004. godine u pogledu naloga za rušenje objekta, čime je potvrđeno da je bio u pitanju bespravno podignuti objekat. Tužilja S.K. je osporavala zakonitost rešenja od 18.06.2008. godine, međutim, njena žalba u upravnom postupku je odbijena rešenjem organa tužene XXI-05 br. 356-743/2008 od 06.10.2009. godine, a odbijena je i njena tužba u upravnom sporu presudom Okružnog suda u Beogradu U br. 1649/08 od 30.03.2009. godine. Imajući ovo u vidu, a kako je za zasnivanje odgovornosti pravnog lica u smislu člana 172. stav 1. ZOO potrebno da je njegov organ postupao nezakonito (postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni) ili da je postupao nepravilno (postupanje protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti koje nije u skladu sa opštim normama u vršenju službe), to u konkretnom slučaju takvog postupanja nema pa su neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, s obzirom da se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti (član 398. stav 2. ZPP).
Na osnovu iznetog, a u skladu sa odredbom člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Vesna Popović,s.r.