Odgovornost države za štetu: nezakonitost u postupanju organa kao uslov

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnom licu PD „BMT EXPORT- IMPORT“ Beograd (pravnom prethodniku tužioca), čiji je osnivač AA, privremeno je oduzeta roba u transportu na punktu „Medakovac“ kod Vučitrna, u postupku inspekcijske kontrole prometa roba, izvršene od strane Republičkog tržišnog inspektora, Sektor tržišne inspekcije Ministarstva trgovine i usluga, 28.04.1998. godine i 29.04.1998. godine. Sačinjen je zapisnik o utvrđenom stanju i izdata potvrda o privremenom oduzimanju prehrambene robe od 28.04.1998. godine, kao i 12.150 litara flaširane kisele vode po potvrdi izdatoj 29.04.1998. godine. To je učinjeno zbog nekompletne dokumentacije, potvrđene nalazom tržišnog inspektora nakon izvršene provere poslovnih knjiga u prostorijama „BMT EXPORT-IMPORT“ 30.04.1998. godine. Po službenoj konstataciji, računi o prodaji koji su izdati 24.04.1998. godine i 25.04.1998. godine za robu zatečenu u transportu koja je oduzeta, nisu bili evidentirani u poslovnim knjigama tužioca, u kojima je zadnja promena evidentirana 13.03.1998. godine. Rešenjem Gradskog sudije za prekršaje u Beogradu Up.271531/98 od 29.10.1999. godine okrivljeni „BMT EXPORT-IMPORT“ i AA kao odgovorno lice, su oglašeni odgovornim za prekršaj iz člana 53. stav 1. tačka 10. i stav 2. i 3. Zakona o uslovima za obavljanje prometa robe, vršenje usluga u prometu robe i inspekcijskom nadzoru, i izrečene su im novčane kazne i zaštitna mera oduzimanja predmeta izvršenja prekršaja. Po žalbi preduzeća „BMT EXPORT- IMPORT“, Veće za prekršaje u Beogradu je donelo rešenje Vp.5089/00 od 14.12.2000. godine kojim je obustavilo prekršajni postupak zbog nastupanja apsolutne zastarelosti vođenja prekršajnog postupka, ne upuštajući se u ispitivanje osnovanosti žalbe. Posle obustave prekršajnog postupka, 14.03.2001. godine preduzeće „BMT EXPORT-IMPORT“ uputilo je zahtev za povraćaj privremeno oduzete robe Ministarstvu trgovine, Sektoru tržišne inspekcije, čija Komisija je u svojoj proceni na zapisniku od 21.05.2001. godine iskazala ukupnu vrednost robe na 1.407.987,60 dinara. Sa ovom procenom Komisije, pismeno se saglasio AA u ime pravnog lica, potpisanom i pečatom overenom izjavom od 01.06.2001. godine, nakon čega je po donetom rešenju nadležnog Ministarstva 04.07.2001. godine isplata odobrena i izvršena. Isplata se odnosila na protivvrednost robe koja je bila privremeno oduzeta, a nije vraćena po obustavi prekršajnog postupka.

Prvostepeni sud je usvojio deo tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete na ime izgubljene dobiti od 8.001.857,00 dinara. Visinu štete sud je utvrdio iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka, s obzirom da u periodu od 29.04.1998. godine kao dana oduzimanja robe, pa do 04.07.2001. godine, tužilac nije bio u mogućnosti da drži, koristi i raspolaže oduzetom robom, kao i da bi u navedenom periodu istu robu stavio u promet u okviru svoje redovne delatnosti i ostvario dobit koja bi se po redovnom toku stvari mogla očekivati u tom iznosu.

Drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda o odgovornosti tužene za spornu štetu. Po oceni drugostepenog suda, ovlašćena lica organa tužene su u celosti postupala u skladu sa ovlašćenjima i dužnostima propisanim odredbama Zakona o uslovima za obavljanje prometa robe, vršenje usluga u prometu robe i inspekcijskom nadzoru. Tužilac nije dokazao da su ta lica prilikom oduzimanja i zadržavanja robe nepravilno radila, odnosno prekoračila ovlašćenja, zbog čega u postupanju službenih lica organa tužene nije bilo elemenata protivpravnosti, kao osnovnog uslova za odgovornost tužene za spornu štetu u smislu člana 172. stav 1. ZOO. Cenjena je i činjenica da je nakon što je prekršajni postupak obustavljen zbog nastupanja zastarelosti gonjenja, tužena podnetom zahtevu tužioca za obeštećenje zbog nemogućnosti vraćanja oduzete robe udovoljila u primerenom roku.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Članom 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Za zasnivanje odgovornosti pravnog lica u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima potrebno je da je njegov organ postupao nezakonito (postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propisi ili opšti akt primeni) ili da je postupao nepravilno (postupanje protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti koje nije u skladu sa opštim normama u vršenju službe) i da se tako postupanje prema nastaloj šteti odnosi kao uzrok prema posledici (uzročno- posledična veza). Članom 189. stav 1. tog zakona propisano je da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi. Prema stavu 3. istog člana, pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Tužiocu je roba bila privremeno oduzeta u službenom postupanju oragana tužene u postupku inspekcijske kontrole, u kome su utvrđene nepravilnosti u evidentiranju robe na način propisan za evidenciju, nabavku i prodaju robe. Ovlašćena lica organa tužene su postupala u skladu sa ovlašćenima i dužnostima predviđenim Zakonom o uslovima za obavljanje prometa robe, vršenju usluga u prometu robe i inspekcijskom nadzoru („Službeni glasnik RS“ broj 39/96, 20/97 i 46/98), kojim je u članu 44. tačka 6. propisano da kad inspektor u vršenju inspekcijskog nadzora utvrdi nepravilnosti, ovlašćen je da u vršenju dužnosti podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka i privremeno oduzme predmete i izda potvrdu o oduzetim predmetima. Zbog utvrđenih nepravilnosti tužiocu je oduzeta neevidentirana roba, o čemu je izdata potvrda i pokrenut prekršajni postupak. Tužilac je prvostepenim rešenjem oglašen odgovornim za prekršaj, a zbog nastupanja zastarelosti vođenja prekršajni postupak je obustavljen, nakon čega je tužena tužiocu isplatila 1.407.987,60 dinara na ime sporazumno utvrđene vrednosti oduzete robe. U konkretnom slučaju, privremeno oduzimanje robe je osnov imalo u zakonitim aktima nadležnog inspekcijskog organa preduzetim u vršenju službenih ovlašćenja i dužnosti, a organi tužene su postupali u okviru svoje nadležnosti. Okolnost da je prekršajni postupak obustavljen i otpao osnov za oduzimanje robe, rezultirala je isplatom naknade zbog nemogućnosti vraćanja stvari. Sa visinom naknade tužilac se saglasio, a isplata je nakon podnetog zahteva tužioca izvršena u primerenom roku.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje i da su primarno protivpravne radnje tužioca bile uzrok privremenog oduzimanja neevidentirane robe, Vrhovni sud nalazi da je pravilan zaključak drugostepenog suda da nisu ispunjeni uslovi za zasnivanje odgovornosti tužene za naknadu materijalne štete u vidu izmakle koristi u smislu člana 189. u vezi sa članom 172 ZOO. Tužilac nije dokazao da je u postupanju organa tužene prilikom oduzimanja robe bilo nezakonitog i protivpravnog postupanja organa tužene, koje bi bilo u uzročno-posledičnoj vezi sa nastalom štetom za tužioca i koje bi vodilo odgovornosti tužene u smislu citiranog člana 172. stav 1. ZOO. Suprotno navodima revizije, činjenica da je prekršajni postupak protiv tužioca obustavljen zbog nastupanja zastarelosti prekršajnog gonjenja, sama po sebi ne može predstavljati osnov za naknadu štete zbog nemogućnosti ostvarivanja profita od prometa robom, ako u radnjama organa tužene nema nezakonitog i protivpravnog postupanja, kao što je ovde slučaj.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je, primenom člana 414. stava 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić