Rešenje Vrhovnog suda o nedozvoljenosti posebne revizije u regresnom sporu osiguravača

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj.

Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

Ceneći ispunjenost navedenih uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije, Vrhovni sud je imao u vidu da iz navoda revizije ne proizilazi da postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, da ne postoji potreba novog tumačenja materijalnog prava, niti neujednačena sudska praksa u pogledu primene materijalnog prava. U konkretnom slučaju nižestepeni sudovi su odluku o tužbenom zahtevu za isplatu po osnovu regresa doneli primenom članova 28. stav 2. i 29. stav 1. tačka 4. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, članova 21 i 187. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima i članova 154. stav 1, 155, 158. i 200. Zakona o obligacionim odnosima. Tuženi navodima revizije osporava ocenu dokaza i pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja što ne može biti razlog za izjavljivanje posebne revizije, a uz reviziju nije dostavio, niti se pozvao na presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju sudova u istoj ili bitno sličnoj činjenično-pravnoj stvari. Kako se u konkretnom slučaju radi o parnici osiguravača radi regresa isplaćenih iznosa na ime štete od strane osiguranika, u kojima odluka o osnovanosti tužbenog zahteva i primena materijalnog prava zavise od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju, to Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, pa je u skladu s tim odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi regresa u ovoj pravnoj stvari podneta je 01.12.2015. godine i vrednost predmeta spora pobijanog (usvajajućeg) dela je 639.450,00 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude očigledno ne prelazi novčani cenzus za dozvoljenost revizije propisan odredbom člana 403. stav 3. ZPP, to je Vrhovni sud našao da je revizija tuženog nedozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković