Odgovornost države za materijalnu štetu zbog neisplaćenih potraživanja iz radnog odnosa

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje kao posebnoj, radi ujednačavanja sudske prakse po pitanju odgovornosti Republike Srbije za materijalnu štetu nastalu zbog nenaplaćenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja u kom su potraživanja utvrđena, kao i povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Zbog toga je na osnovu člana 404. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o osnovanosti revizije u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 1016/19 od 17.09.2019. godine je utvrđeno da je tužilji povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku Privrednog suda u Beogradu St 181/10 koji se sprovodi nad stečajnim dužnikom „Evropa osiguranje” a.d. Beograd. Postupak stečaja nad ovim stečajnim dužnikom otvoren je 12.03.2009. godine, nakon neuspešno vođenog postupka likvidacije pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu L 14/06 koji je obustavljen. Prema izveštaju stečajnog upravnika, tužilji je u stečajnom postupku utvrđeno potraživanje iz radnog odnosa u iznosu od 42.460,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom u iznosu od 28.942,56 dinara, što čini ukupno 71.402,56 dinara, a po rešenju o glavnoj deobi stečajne mase St 181/10 od 13.09.2018. godine tužilji je 22.11.2018. godine isplaćen iznos od 28.561,02 dinara tj. 40% utvrđenog potraživanja, tako da njeno nenaplaćeno potraživanje iznosi ukupno 42.841,54 dinara. Tužbenim zahtevom tužilja traži naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 42.460,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.02.2005. godine do isplate i troškovima parničnog postupka. Iz pribavljenog izveštaja stečajnog upravnika je utvrđeno da stečajni dužnik „Evropa osiguranje“ A.D. Beograd nije u vreme otvaranja stečaja bio u državnom vlasništvu, već je struktura kapitala privatna.

Odlučujući o zahtevu tužilje za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, nižestepeni sudovi su primenom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, ocenili da tužbeni zahtev nije osnovan. Prema datim razlozima, u trenutku otvaranja stečaja dužnik „Evropa osiguranje“ A.D. Beograd nije bilo preduzeće u državnom vlansništvu, struktura kapitala je privatna, a nije dokazana uzročno-posledična veza između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, što je za posledicu imalo da je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Prema odredbama materijalnog prava sadržanih u čl. 32. stav 1, 35. stav 2. i 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG“ - Međunarodni ugovori, br. 9/2003, 5/2005, 7/2005, „Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori“, br. 12/2010, 10/2015), člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i čl. 31. i 32. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/2015) tužena Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

U konkretnom slučaju, tužiljino potraživanje potiče iz radnog odnosa sa stečajnim dužnikom „ Evropa osiguranje“ a.d. Beograd, koje u potraživanom iznosu nije naplaćeno u stečajnom postupku, a rešenjem stečajnog suda je utvrđeno da je tužilji u tom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U spisima se nalazi izveštaj stečajnog upravnika od 01.03.2021. godine iz kog proizlazi da je u trenutku otvaranja postupka likvidacije nad „Evropa osiguranje” a.d. Beograd to preduzeće bilo preduzeće sa društvenim kapitalom. Struktura kapitala u vreme otvaranja postupka likvidacije pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu L 14/06, nema značaja kod činjenice da je taj postupak kao bezuspešan obustavljen i postupak stečaja otvoren u 2009. godini. Na osnovu zatraženog izveštaja stečajnog upravnika od 08.03.2022. godine (izveštaj pribavljen po predlogu tužilje) utvrđena je činjenica da je struktura kapitala preduzeća u vreme pokretanja postupka stečaja bila privatna. Međutim, u konkretnoj pravnoj stvari, nije utvrđena činjenica o strukturi kapitala preduzeća u vreme nastanka potraživanja tužilje.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, od ove bitne činjenice, kada je nastalo potraživanje tužilje iz radnog odnosa i u kakvoj je tada strukturi kapitala bilo preduzeće „Evropa osiguranje“, zavisi objektivna odgovornost države za naknadu štete. Prvostepeni sud je propustio da navedeno utvrdi, a drugostepeni sud taj propust nije sankcionisao. Zbog toga je izostala ocena o značaju činjenice da li je država prodala svoj deo kapitala privatnim licima pre ili posle nastanka tužiljinog potraživanja, jer ukoliko je država prodala kapital nakon nastanka tužiljinog potraživanja iz radnog odnosa, to ne može da je oslobodi od izvršenja obaveze, jer je bila dužna da osigura da novi vlasnik izvrši preuzete obaveze iz radnog odnosa. Iako stečajni dužnik više nije subjekat kojim upravlja država, relevantno je da li su potraživanja iz radnog odnosa nastala pre nego što je izvršena prodaja državnog ili društvenog kapitala.

Iz ovih razloga, za sada se ne može prihvatiti kao pravilan zaključak nižestepenih sudova da ne postoji objektivna odgovornost tužene za naknadu imovinske štete koju je država pretrpela, predviđena članom 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, u vezi člana 172. ZOO.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, nižestepene odluke su morale biti ukinute.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će upotpuniti činjenično stanje, tako što će utvrditi činjenice kada je potraživanje tužilje iz radnog odnosa, koje je priznato u stečajnom postupku nastalo, pre ili nakon prodaje društvenog kapitala stečajnog dužnika, od čega zavisi i pravilna primena materijalnog prava, pa će o tužbenom zahtevu za naknadu imovinske štete doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Kao akcesorna ukinuta je i odluka o troškovima postupka.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković