Rešenje o nedozvoljenosti posebne i redovne revizije u imovinskom sporu

Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 9314/2024
28.08.2024. godina
Beograd

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković, Radoslave Mađarov, Zorice Bulajić i Jasmine Simović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Igor Prokopović, advokat iz ..., protiv tuženog Elektromreža Srbije sa sedištem u Beogradu, čiji je punomoćnik Srboljub Stefanović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 4373/2023 od 20.12.2023. godine u sednici održanoj 28.08.2024. godine, doneo je

R E Š E Nj E

NE DOZVOLjAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 4373/2023 od 20.12.2023. godine.

ODBACUJE SE se kao nedozvoljena revizija tuženog, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 4373/2023 od 20.12.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P 7060/22 od 28.08.2023. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno postojanje prava stvarne službenosti na poslužnom dobru koje je u svojini tužioca i to nepokretnosti na kp.br. ..., upisane u ln.br. ... KO ..., a u korist tuženog, kao vlasnika povlasnog dobra na površini parcele od 916 m2 u merama i granicama određenim sadržinom izreke. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade za konstituisanu stvarnu službenost na kp.br. ... upisane u LN.br. ... KO ..., isplati iznos od 11.266,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 28.08.2023. godine kao dana presuđenja pa do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu, na ime troškova parničnog postupka, isplati 461.180,67 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je deo zahteva tužioca kojim je tražio isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene iznose troškova postupka za period od dana presuđenja do dana izvršnosti odluke.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 4373/2023 od 20.12.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P 7060/22 od 28.08.2023. godine u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu prvom izreke i tužba tužilje odbačena u delu u kojem je traženo utvrđenje postojanja prava stvarne službenosti na poslužnom dobru u svojini tužioca, nepokretnosti na kp.br. ... upisane u LN. br. ... za KO ... a u korist tuženog, kao vlasnika dobra na površini parcele od 916 m2 u merama i granicama određenim u izreci. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u prvostepenoj presudi i obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova postupka isplati 155.850,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući prvi i treći stav izreke zbog pogrešne primene materijalnog prava, primenom člana 404. stav 1. ZPP.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 49/13-US, 74/13–US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23– dr. Zakon, u daljem tekstu: ZPP), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Ispitujući dozvoljenost revizije, primenom člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi iz citirane odredbe zakona za odlučivanje o reviziji kao posebnoj, uzimajući u obzir vrstu spora, sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge za odluku o tužbenom zahtevu. Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno pobijanom presudom je naknada zbog povreda prava na imovinu konstituisanjem zakonske stvarne službenosti prelaska vodova preko zemljišta u svojini tužilje, na osnovu člana 51. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa u vezi sa članom 218. stav 2. Zakona o energetici. Sudovi su ocenili da je izgradnjom energetskog objekta – dalekovoda sa dozvolom nadležnog organa konstituisana zakonska stvarna službenost prelaska vodova preko zemljišta u svojini tužilje, čime je povređeno njeno pravo na imovinu i dosuđena joj naknada u visini smanjene tržišne vrednosti zemljišta. Prigovor zastarelosti potraživanja iz člana 371. ZOO je ocenjen neosnovanim iz razloga što je rešenjem Ministarstva građevinarstva za infrastrukturu od 26.09.2012. godine, tuženom kao investitoru dozvoljena upotreba dalekovoda, a da je tužba podneta 28.12.2020. godine, pre proteka roka zastarelosti od deset godina. Obrazloženje pobijane presude o istaknutom prigovoru zastarelosti potraživanja i visini dosuđene naknade ne odstupa od sudske prakse u tumačenju i primeni materijalnog prava. Razlozi na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova u tom smislu odgovaraju i usklađeni su sa postojećim tumačenjem prava i vladajućim pravnim shvatanjem u praksi nižestepenih sudova i revizijskog suda (presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev 661/21 od 05.05.2022. godine).

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije po opštim pravilima iz člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi sa članom 403. stav 3. ZPP i našao da revizija tuženog nije dozvoljena ni kao redovna.

Prema odredbi člana 403. stav 3. ZPP, koja pravo na izjavljivanje revizije vezuje za propisani novčani limit, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, kada se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima ili potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba je podneta 26.12.2020. godine, radi naknade štete, a vrednost predmeta spora pobijanog dela iznosi 11.260,80 dinara.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga Vrhovni sud je na osnovu čl. 404. i 413. ZPP, odlučio kao u izreci rešenja.