Odbijena revizija tuženog u sporu zbog duga za zakupninu

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23) i našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom na raspravi pred drugostepenim sudom, između tužioca kao zakupodavca i tuženog kao zakupca zaključen je 17.11.1998. godine Ugovor o zakupu poslovnog prostora – lokala broj .. u Ulici ... broj .. na Novom Beogradu, na određeno vreme od godinu dana, do 16.11.1999. godine, uz mesečnu zakupninu od 654,20 dinara. Tuženi je platio zakupninu za 6 meseci. Po predlogu tuženog od 05.04.2001. godine, između stranaka je 05.06.2001. godine zaključen aneks istog ugovora o zakupu sa produženjem roka zakupa do 16.11.2001. godine, stim da su sve odredbe ugovora od 17.11.1998. godine ostale na snazi. Članom 12. ugovora o zakupu predviđeno je da, ukoliko po isteku ugovorenog, odnosno otkaznog roka, zakupac ne preda poslovni prostor, sve obaveze zakupca po osnovu ugovora ostaju na snazi do dana faktičkog prijema poslovnog objekta od strane zakupodavca. Tužilac je dostavio tuženom opomenu pred otkaz ugovora od 23.02.2007. godine, kojom je tuženog pozvao na isplatu neisplaćenih zakupnina, a zatim otkaz ugovora od 20.07.2007. godine i dopis od 01.08.2008. godine, kojim je tužilac pozvao tuženog da izvrši primopredaju predmetnog lokala. Tužilac je ušao u posed lokala 10.04.2010. godine. Dopunskim veštačenjem od strane veštaka ekonomsko- finansijske struke, utvrđena je visina ugovorene cene zakupa, sa usklađivanjima prema podacima Republičkog zavoda za statistiku za period od 01.01.2005. godine do 10.04.2010. godine u iznosu od 453.184,41 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je našao da je tuženi bio u državini lokala, da nije dokazao da je uznemiravan u posedu lokala, da nije koristio pravo na raskid ugovora o zakupu, sniženje zakupnine ili naknadu štete, pa je delimično usvojio tužbeni zahtev zbog faktičke nemogućnosti korišćenja predmetnog lokala od strane tužioca. Ocenjujući kao delimično osnovanim prigovor zastarelosti sa pozivom na odredbu člana 375. ZOO, zaključuje da tužiocu pripada pravo na iznos ugovorene cene zakupa iz člana 2. stav 3. ugovora od 654,20 dinara, koja se usklađuje srazmerno rastu cena na malo, utvrđene dopunskim nalazom veštaka za period od avgusta 2006. godine, (imajući u vidu vreme podnošenja tužbe 12.08.2009. godine) pa do 10.04.2010. godine kao dana predaje predmetnog poslovnog prostora tužiocu u posed sa zakonskom zateznom kamatom od dana veštačenja.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo.

Članom 10. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da strane u obligacionim odnosima su slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji.

Članom 567. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ugovorom o zakupu obavezuje se zakupodavac da preda određenu stvar zakupcu na upotrebu, a ovaj se obavezuje da mu za to plaća određenu zakupninu. Članom 595. istog zakona propisano je da ugovor o zakupu zaključen na određeno vreme prestaje samim protekom vremena za koje je zaključen. Isto važi i u slučajevima kad je u nedostatku volje ugovarača trajanje zakupa određeno zakonom. U članu 596. stav 1. istog zakona propisano je da kad po proteku vremena za koji ugovor o zakupu bio zaključen zakupac produži da upotrebljava stvar, a zakupodavac se tome ne protivi, smatra se da je zaključen nov ugovor o zakupu neodređenog trajanja pod istim uslovima kao i prethodni.

U konkretnom slučaju, tuženi je koristio zakupljeni prostor u ugovorenom periodu i po isteku ovog perioda nastavio je sa korišćenjem prostora i nakon što ga je tužilac pozvao na isplatu neplaćenih zakupnina, otkaza ugovora i zahteva za primopredaju predmetnog lokala sve do 10.04.2010. godine, kada je tužilac ušao u posed lokala. Članom 12. ugovora je bilo predviđeno da, ukoliko po isteku ugovorenog, odnosno otkaznog roka, zakupac ne preda poslovni prostor, sve obaveze zakupca po osnovu ugovora ostaju na snazi do dana faktičkog prijema poslovnog objekta od strane zakupodavca, koja ugovorna odredba je bila poznata tuženom, pa je tuženi u smislu napred citiranih odredaba zakona u obavezi da tužiocu isplati ugovornu zakupninu. Drugostepeni sud je pravilno ocenio da postoji obaveza tuženog na naknadu za korišćenje lokala bez obzira da li je isti koristio za obavljanje delatnosti ili ne, budući da je utvrđeno da je tuženi bio u posedu lokala, da je imao ključ i svoje stvari u poslovnom prostoru do 10.04.2010. godine. Tuženi nije dokazao da je uznemiravan u posedu prostora, da je obavestio o tome tužioca kao zakupodavca, niti je koristio pravna sredstva predviđena odredbama člana 578., 580. i 595. ZOO. Stoga je pravilno drugostepeni sud obavezao tuženog na isplatu ugovorene zakupnine, ocenjujući prigovor zastarelosti delimično osnovanim u smislu člana 375. ZOO, pa navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani. Osim toga, ukazujući na pogrešnu primenu materijalnog prava revident faktički osporava utvrđeno činjenično stanje, što ne predstavlja revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku revizija je odbijena kao neosnovana i odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravk

a Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković