Presuda Vrhovnog suda o izmeni odluke o visini izdržavanja punoletnog deteta

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...10/23, u daljem tekstu: ZPP), čije se odredbe u ovoj pravnoj stvari primenjuju na osnovu člana 202. Porodičnog zakona, Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je otac tužilje. Pravnosnažnom presudom P2 543/12 od 08.02.2013. godine obavezan je da tada maloletnoj tužilji na ime izdržavanja mesečno plaća 7.000,00 dinara. Majka tužilje i tuženi su vansudski postigli dogovor da tuženi na ime izdržavanja plaća tužilji mesečni iznos od 12.000,00 dinara, koji iznos je tuženi i plaćao u periodu od novembra 2022. godine do novembra 2023. godine. Nakon tog perioda, tuženi je prestao da plaća izdržavanje tužilji i po ranijoj presudi i po dogovoru o uvećanom iznosu. Tužilja je sada student i školsku 2023/2004 godinu pohaća kao redovan studen u Republici Sloveniji, gde je i korisnik studentskog doma Univerziteta ... u ... . Potrebe tužilje su sada veće nego u vreme donošenja prethodne odluke, s obzirom da ona sada ima 19 godina, redovan je student na osnovnim akademskim studijama, te sveobuhvatno njene mesečne potrebe sada iznose 60.000,00 dinara, s obzirom da pored svih svojih redovnih potreba, ona ujedno živi i studira u inostranstvu. Tuženi ima 62 godine, po zanimanju je vozač, radno je sposobno lice i do 28.03.2024. godine je radio u Sloveniji gde je ostvarivao mesečnu zaradu od 800 evra. Radni odnos mu je prestao njegovom voljom marta 2024. godine, a tokom postupka nije dostavljen nijedan dokaz da on nije sposoban za rad, privređivanje i ostvarivanje zarade van radnog odnosa. Tuženi živi u sopstvenoj kući sa suprugom, koja je u radnom odnosu i prima minimalnu zaradu, ima još dvoje punoletne dece, ali nema zakonsku obavezu izdržavanja prema drugim licima. Posedovao je poljoprivredno zemljište, odnosno gazdinstvo, koje je predao svom sinu koji sada upravlja gazdinstvom, tako da tuženi od te imovine ne ostvaruje prihode. Prema uverenju NZS vodi se kao nezaposleno lice počev od 01.04.2024. godine. Majka tužilje rođena je 1977. godine, u radnom je odnosu i ostvaruje sada mesečnu zaradu od 62.688,55 dinara, dok je u vreme donošenja ranije odluke bila nezaposleno lice. Vlasnik je stana u ..., a osim tužilje nema obavezu izdržavanja drugih lica.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredbe člana 160. stav. 1, 2. i 3. i člana 164. Porodičnog zakona zaključio da su se okolnosti na strani tužilje izmenile u odnosu na period kada je doneta prethodna sudska odluka o izdržavanju, utoliko što je tužilja tada bila maloletno lice a sada je redovan student fakulteta u inostranstvu, pa su se samim tim povećale i njene potrebe, a obaveza oba roditelja je da brinu o potrebama sopstvenog deteta i omoguće joj uslove života u onakvom obimu kakve imaju i sami. Tuženi, kao roditelj, je dužan da doprinosi izdržavanju svog deteta, ne samo prema stvarnim prihodima, već i prema mogućnostima da iste ostvari. Po oceni prvostepenog suda obaveza tuženog da doprinosi izdržavanju tužilje je u mesečnom iznosu od 30.000,00 dinara, počev od dana podnošenja tužbe, pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi, a u takođe je u obavezi da zaostale neizmirene obaveze isplati odjednom.

Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud shodno odrebama člana 160. i 164. Porodičnog zakona pravilno utvrdio da su se potrebe tužilje od donošenja ranije odluke povećale i da one sada iznose 60.000,00 dinara mesečno. Takođe, po oceni tog suda pravilno je prvostepeni sud utvrdio da s obzirom da se tužilja nalazi na redovnom školovanju i da je mlađa od 26 godine, postoji obaveza tuženog da doprinosi njenom izdržavanju u većem iznosu i u odnosu na raniju sudsku odluku i u odnosu na iznos od 12.000,00 dinara, koji je dobrovoljno plaćao, te je pravilno obavezan da od 20.10.2023. godine plaća tužilji izdržavanje u većem iznosu. Međutim, po oceni drugostepenog suda roditelji nisu u svakom slučaju u obavezi da obezbede sva sredstva potrebna za izdržavanje punoletnog detea koje se redovno školuje, u konkretnom slučaju u inostranstvu, već srazmerno njihovim mogućnostima i u obimu koji ne predstavlja očigledno nepravdu za roditelje, te je po oceni drugostepenog suda pogrešno prvostepeni sud utvrdio da je tuženi u mogućnosti da podmiri polovinu utvrđenih potreba tužilje i doprinosi izdržavanju tužilje sa iznosom od 30.000,00 dinara mesečno, na koji način je postupio suprotno odredbi člana 160. stav 3. Porodičnog zakona. Po oceni tog suda mogućnosti tuženog su se smanjile, s obzirom da sada nije u radnom odnosu kao u vreme donošenja prethodne odluke, a i mogućnosti za zaposlenje su se smanjile, s obzirom na godine života tuženog. S druge strane mogućnosti majke tužilje su se povećale, jer ista u vreme donošenja ranije odluke nije bila u radnom odnosu, a sada ostvaruje zaradu od 62.688,55 dinara. Sledom iznetog, po oceni drugostepenog suda tuženi je obavezi da doprinese mesečnom izdržavanju tužilje u iznosu od 20.000,00 dinara, koji iznos je u skladu sa njegovim mogućnostima, kao dužnika izdržavanja i potrebama poverioca izdržavanja, dok će u preostalom delu, do procenjenih ukupnih potreba, izdržavanju tužilje doprinositi majka tužilje, a takođe i tužilja koja je radno sposobna i u mogućnosti je da i sama obezbedi deo sredstava potrebnih za svoje izdržavanje i školovanje.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo prilikom ocene okolnosti koje su bitne za određivanje visine izdržavanja koje je tuženi u obavezi da plaća tužilji.

Prema odredbi člana 67. Porodičnog zakona, pravo je ali i dužnost roditelja da se staraju o deci, dok prema članu 75. i 160. stav 1. istog zakona, dete ima pravo na izdržavanje od oba roditelja. Visina izdržavanja određuje se prema potrebama deteta, kao poverioca izdržavanja (član 160. stav 2.) dok mogućnost roditelja, kao dužnika izdržavanja, zavisi od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegovih ličnih potreba, ali i obaveze izdržavanja drugih lica i drugih okolnosti od značaja za izdržavanje (član 160. stav 3. Porodičnog zakona).

U smislu odredbe člana 155. stav 2. Porodičnog zakona roditelji su nakon sticanja punoletstva dužni da izdržavaju svoje dete koje se redovno školuje, do isteka vremena trajanja školovanja u odgovarajućoj školi odnosno fakultetu, a najkasnije do navršenih 26 godina života deteta. Stoga su roditelji u obavezi da se staraju o daljem školovanju i stručnom usavršavanju svoje punoletne dece u meri u kojoj to po redovnom toku stvari dopuštaju njihove materijalne mogućnosti, a za sticanje prava na izdržavanje i za odluku o visini doprinosa roditelja za izdržavanje od značaja je okolnost da li se školovanje odvija kontinuirano i bez velikih prekida. Obaveze roditelja i punoletnog deteta se po pravilu uzajamno uslovljavaju, pa tako iz zakonske obaveze roditelja da srazmerno svojim mogućnostima izdržavaju punoletno dete koje se redovno školuje, proizlazi obaveza punoletnog deteta da na vreme izvršava svoje školske obaveze, odnosno redovno polaže ispite i po isteku jedne školske godine upiše narednu godinu studija, osim ako je iz opravdanih razloga u tome sprečeno.

U konkretnom slučaju tužilja je nakon završene srednje škole nastavila školovanje kao redovan student na fakultetu u Republici Sloveniji, u cilju sticanja visokog stepena obrazovanja, redovan je student i od upisa na fakultet redovno i bez prekida ispunjava svoje fakultetske obaveze. Stoga su roditelji tužilje srazmerno svojim mogućnostima u obavezi da doprinesu njenom izdržavanju.

Imajući u vidu kriterijume propisane članom 160. Porodičnog zakona, utvrđene potrebe tužilje kao poverioca izdržavanja na 60.000,00 dinara mesečno, koje s obzirom na njen uzrast obuhvataju troškove ishrane, higijene, garderobe, troškove studiranja i života u inostranstvu, prevoza, kao i mogućnosti oba roditelja kao dužnika izdržavanja da doprinesu njenom izdržavanju, po oceni Vrhovnog suda tuženi je u mogućnosti da bez ugrožavanja svoje egzistencije doprinosi izdržavanju tužilje plaćanjem mesečnog iznosa od 30.000,00 dinara, kako je to pravilno ocenio prvostepeni sud. Ovo zbog toga što, roditelji jesu jednaki dužnici izdržavanja svog deteta, a u konkretnom slučaju treba imati u vidu činjenice da je tuženi zdrav, da tokom postupka nisu pruženi dokazi da tuženi nije radno sposoban, da je radni odnos svojom voljom prekinuo i tako onemogućio ostvarivanje zarade, te da je svojom voljom poljoprivredno gazdinstvo preneo na svog sina i tako uskratio mogućnost da ubira prihode od tog gazdinstva, pri čemu takođe nema obavezu izdržavanja drugih lica, te je dužan da u cilju ispunjavanja zakonske obaveze izdržavanja tužilje aktivira sve svoje potencijale i obaveze prema njoj udovolji, pa i na teret obima zadovoljenja sopstvenih potreba, dok sa druge strane majka tužilje, kako u novcu, tako i kroz rad, brigu i staranje svakodnevno ulaže u brigu i doprinosi izdržavanju tužilje, te je i ona u obavezi da u preostalom novčanom iznosu do potpunog namirenja potrebe punoletnog deteta snosi troškove izdržavanja tužilje.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 416. ZPP.

Tužilji, prema uspehu u revizijskom postupku, primenom čl. 153. stav 2, 154. i 163. ZPP u vezi člana 207. Porodičnog zakona pripada pravo na naknadu troškova za sastav revizije od 27.000,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, zbog čega je, primenom člana 165. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković