Rešenje Vrhovnog kasacionog suda o ukidanju drugostepene presude u radnom sporu

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitnih povreda odredabama parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 384/2017 od 24.05.2017. godine preinačena je drugostepena presuda, tako što je odbijena žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Odlukom Ustavnog suda Už 9002/2017 od 25.04.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojena je ustavna žalba Privrednog društva „Politika novine i magazin“ DO Beograd i utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 384/17 od 24.05.2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Stavom drugim izreke, poništena je presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 384/17 od 24.05.2017. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3615/14 od 04.12.2015. godine. Stavom trećim izreke, odbačen je predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude iz tačke 1. i 2.

U ponovnom postupku po reviziji tužilje, Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 87/18), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona i utvrdio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog bila u radnom odnosu na neodređeno vreme počev od 01.03.2006. godine u ... rubrici lista „Politika“. Ugovorom o radu pod izmenjenim uslovima od 10.03.2008. godine tužilja je počev od 01.01.2008. godine raspoređena na poslove ... izdanja Dnevne novine „Politika“ i da će poslove obavljati u … . Rešenjem Genaralnog direktora i Zamenika generalnog direktora tuženog od 05.03.2010. godine utvrđeno je da je usled organizacionih promena prestala potreba za radom tužilje, a rešenjem od 08.03.2010. godine tužilji je otkazan Ugovor o radu od 10.03.2008. godine. Donošenju spornih rešenja prethodio je postupak donošenja Elaborata o strukturnim promenama kod tuženog II faza – novembar 2009. godine od 19.11.2009. godine, kojim je bilo utvrđeno da je kod tuženog 01.07.2009. godine ostalo 461 zaposleni, i da će završetkom II faze strukturnih promena kod tuženog broj zaposlenih biti smanjen za 20%. Programom rešavanja viška zaposlenih kod tuženog od 28.12.2009. godine konstatovano je da je poslovodstvo tuženog 27.11.2009. godine usvojilo Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i Pravilnik o sistematizaciji poslova, da je novim Pravilnikom na nivou društva ukupno smanjen broj sistematizovanih mesta sa 504 na 356 mesta (član 4.), da je na dan donošenja ovog Programa kod tuženog na neodređeno vreme zaposleno 442 ljudi, da je na dan 09.12.2009. godine 75 zaposlenih dalo saglasnost da bude utvrđeno kao višak zaposlenih i da se poslodavac sa tim saglasio (član 5.), da su utvrđeni kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih, s tim što je navedeno da se Program zasniva na principu dobrovoljnosti i da se neće primenjivati kriterijumi, kao i da su ovim Programom obuhvaćeni samo zaposleni koji su se dobrovoljno prijavili (član 6.), da je propisano da Program stupa na snagu narednog dana od dana donošenja, a da se primenjuje do 31.01.2010. godine. Tuženi je nakon sprovedenih organizacionih promena, koje su se ogledale u ukidanju pojedinih poslova i smanjenju broja izvršilaca na pojedinim poslovima, 01.02.2010. godine doneo Odluku o prestanku potrebe za obavljanjem određenih poslova, iz koje sledi da je na dan donošenja Odluke kod tuženog bilo ukopno 372 zaposlenih na neodređeno vreme, da je u cilju utvrđivanja viška zaposlenih tuženi formirao Komisiju za primenu kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih i Komisiju za primenu mera premeštaja zaposlenih, koji su proglašeni tehnološkim viškom na druge poslove, da je za 18 zaposlenih, među kojima je bila i tužilja, utvrđeno da ne postoji mogućnost premeštaja na druge poslove, kao ni mogućnost prekvalifikacije ili dokvalifikacije.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio zahtev tužilje, sa obrazloženjem da je Elaboratom o strukturnim promenama kod tuženog II faza - novembar 2009. godine od 19.11.2009. godine bilo utvrđeno da je na dan 01.07. 2009. godine ostao 461 zaposleni, da će završetkom II faze strukturnih promena broj zaposlenih biti smanjen za 20%, da su Programom bili obuhvaćeni samo zaposleni koji su se dobrovoljno prijavili i da je bilo nužno doneti Program rešavanja viška zaposlenih u skladu sa članom 153. stav 2. Zakona o radu, imajući u vidu da je donošenjem Elaborata tuženi imao saznanja da će doći do smanjenja broja zaposlenih za 20%. Osim toga, prvostepeni sud je smatrao da u situaciji kada se na nova sistematizovana radna mesta raspoređuju zaposleni, čija su radna mesta novom sistematizacijom ukinuta, da kriterijumi za raspoređivanje moraju postojati i moraju se primenjivati ravnomerno, posebno ako postoji više zaposlenih koji ispunjavaju uslove za rad na novim radnim mestima, a što tuženi u odnosu na tužilju nije uradio, da je kod tuženog bilo radnih mesta novinara u drugim organizacionim jedinicama za koje je tužilja ispunjavala uslove, a na koje su raspoređeni zaposleni čija su radna mesta takođe ukinuta, na koji način tužilja nije bila izložena konkurenciji u odnosu na te zaposlene, te da su i sa tih razloga sporena rešenja nezakonita. Prvostepeni sud je iz iskaze svedoka BB, VV i GG utvrdio da spoljni saradnici kod tuženog uvek postoje, da se isti angažuju preko agencije, te da su i sa tih razloga sporena rešenja nezakonita, jer su suprotna članu 70. stav 4. Kolektivnog ugovora kod tuženog, kojim se zabranjuje proglašavanje viška zaposlenih bez donošenja programa u slučaju postojanja spoljnih saradnika, koji obavljaju iste ili slične poslove i za to primaju naknadu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i zahtev tužilje odbio, kao neosnovan, polazeći od činjenice da je novim aktom o sistematizaciji tužiljino radno mesto ukinuto, a tuženi nije bio u mogućnosti da joj obezbedi rad na drugim poslovima kao ni rad kod drugog poslodavca, smatrajući da to što je tuženi druge zaposlene rasporedio na poslove na kojima je mogla biti raspoređena i tužilja, da to ne utiče na pravilnost pobijanih rešenja, iz razloga što prednost za zaključenje ugovora o radu, a u smislu člana 182. Zakona o radu postoji samo kada poslodavac zasniva radni odnos sa trećim licima, a ne i u situaciji kada vrši raspoređivanje lica koja su kod njega već zaposlena, pri tome je ocenio da u situaciji u kojoj se od 372 zaposlena na neodređeno vreme za višak proglašavaju 18 zaposlenih, da tuženi nije bio u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih iz člana 153. Zakona o radu.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka drugostepenog suda se za sada ne može prihvatiti kao pravilna, jer drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava nije potpuno utvrdio činjenično stanje.

Članom 3. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05, 61/05 i 54/09), propisano je da Kolektivnim ugovorom kod poslodavca, u skladu sa zakonom, uređuju se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa i međusobni odnosi učesnika Kolektivnog ugovora. Članom 8. stav 2. istog zakona propisano je da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drukčije određeno.

Članom 70. stavom 1. Kolektivnog ugovora tuženog iz 2007. godine propisano je da je poslodavac dužan da donese Program rešavanja viška zaposlenih ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih programa u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom 30 zaposlenih na neodređeno vreme, stavom 2. istog člana da je poslodavac dužan da utvrdi razloge za prestanak potrebe za obavljanjem poslova iz prethodnog stava, stavom 3. da se Program donosi i u slučaju kada poslodavac utvrdi da će doći do prestanka potrebe za radom najmanje 20 zaposlenih u okviru perioda od 90 dana iz razloga utvrđenih u stavu 1. ovog člana, stavom 4. da poslodavac može da donese odluku o prestanku potrebe za radom zaposlenih bez donošenja Programa iz stava 1. i 3. ovog člana, samo pod uslovom da nije angažovao spoljne saradnike koji obavljaju iste ili slične poslove kao zaposleni koji su utvrđeni kao višak, a stavom 5. je propisano da kao izuzetak od odredbe stava 4. ovog člana poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji je tehnološki višak, bez donošenja Programa rešavanja viška zaposlenih, ako ima angažovane saradnike iz stava 4. ovog člana, pod uslovom da je zaposleni kome se otkazuje ugovor o radu dobrovoljno prihvatio da mu se na taj način reši radno pravni status uz isplatu otpremnine utvrđene zakonom i Kolektivnim ugovorom i pod uslovom da se sa tim saglasi reprezentativni sindikat poslodavca.

Tuženi je, nakon sprovedenih organizacionih promena, koje su se ogledale u ukidanju pojedinih poslova i smanjenju broja izvršilaca na pojedinim poslovima 01.02.2010. godine doneo Odluku o prestanku potrebe za obavljanjem određenih poslova. U Odluci je navedeno da je na dan donošenja iste kod tuženog 372 zaposlena na neodređeno vreme, da je u cilju utvrđivanja viška zaposlenih tuženi formirao Komisiju za primenu kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih i Komisiju za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom na druge poslove, da su Komisije utvrdile da je kod tuženog prestala potreba za radom 18 zaposlenih i da ne postoji mogućnost njihovog premeštaja na druge poslove i mogućnost prekvalifikacije i dokvalifikacije, da je predviđeno da zaposleni koji su se zatekli na poslovima koji su prestali da postoje ili na poslovima gde je smanjen broj izvršilaca, a Komisija za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom na druge poslove kod tuženog nije pronašla mogućnost njihovog raspoređivanja, da predstavljaju višak zaposlenih u smislu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, među kojima je bila i tužilja. Shodno napred navedenom, u slučaju kada je usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena prestala potreba za radom zaposlenih na neodređeno vreme, a čiji je broj manji od minimuma propisanog članom 153. Zakona o radu i članom 70. Kolektivnog ugovora tuženog, tuženi nije bio u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih, pre nego što je zaposlenima otkazao ugovor o radu. Međutim, u situaciji kada je tuženi u cilju utvrđivanja viška zaposlenih formirao Komisiju za primenu kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih i Komisiju za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom na druge poslove, da su Komisije utvrdile da je kod tuženog prestala potreba za radom 18 zaposlenih i da ne postoji mogućnost njihovog premeštaja na druge poslove i mogućnost prekvalifikacije i dokvalifikacije, da je predviđeno da zaposleni koji su se zatekli na poslovima koji su prestali da postoje ili na poslovima gde je smanjen broj izvršilaca, a Komisija za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom na druge poslove kod tuženog nije pronašla mogućnost njihovog raspoređivanja, drugostepeni sud je propustio da utvrdi da li su u toj situaciji primenjeni kriterijumi i koji su kriterijumi primenjeni, jer se kriterijumi moraju primenjivati ravnopravno na sve zaposlene, posebno kada postoji više zaposlenih koji ispunjavaju uslove za rad na novo sistematizovanim radnim mestima.

S obzirom na to da je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava propustio da utvrdi da li su Komisija za primenu kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih i Komisija za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom na druge poslove, na osnovu kojih je doneta Odluka tuženog od 01.02.2010. godine, doneti primenom Pravilnika o primeni kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih od 21.12.2009. godine i člana 38. - 42. tada važećeg Opšteg kolektivnog ugovora, to se ni pravilnost drugostepene odluke za sada ne može ispitati, sa kojih razloga je ista ukinuta i vraćena drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će razjasniti sve činjenice na koje je ukazano ovim rešenjem i ponovo odlučiti o žalbi tužilje.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić