Pravna priroda Socijalnog programa kao ugovora u korist trećih lica

za januar 4.463,11 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.02.2012. godine do isplate;

za april 10.168,44 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.05.2012. godine do isplate;

za maj 9.123,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.06.2012. godine do isplate i odbija se zahtev tuženog za naknadu troškova postupka.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove celog postupka od 158.277,77 dinara, od čega 100.680,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, u roku od osam dana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1115/2018 od 09.10.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se obaveže tuženi da mu za period od aprila 2011. godine zaključno sa majem 2012. godine, na ime manje isplaćene zarade isplati pojedinačno opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 1.790,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 641/19 od 17.04.2019. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči, kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2245/2019 od 28.05.2020. godine, stavom prvim izreke, prihvaćeno je odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 641/19 od 17.04.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj. Stavom drugim izreke, preinačene su presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 641/19 od 17.04.2019. godine i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1115/2018 od 09.10.2018. godine, tako što je usvojen tužbeni zahtev kojim je traženo da obaveže tuženi da tužiocu na ime manje isplaćene zarade za period od aprila 2011. godine zaključno sa majem 2012. godine, isplati pojedinačno opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove celog postupka u iznosu od 134.560,00 dinara.

Odlukom Ustavnog suda Už 10683/2020 od 04.04.2024. godine, stavom prvim izreke, usvojena je ustavna žalba Privrednog društva NIS AD Novi Sad i utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2245/19 od 28.05.2020 godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Stavom drugim izreke, poništena je presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2245/19 od 28.05.2020. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 641/19 od 17.04.2019. godine.

U postupku ponovnog odlučivanja o reviziji tužioca, Vrhovni sud je utvrdio da su ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku – ZPP, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog do 13.06.2012. godine kada mu je radni odnos prestao po zaključenom Sporazumu o prestanku radnog odnosa. Sporazumom je predviđeno da će se tužiocu isplatiti naknada od 2.526.789,00 dinara bruto, umanjena za porez i doprinose za obavezno socijalno osiguranje na teret zaposlenog. Vlada Republike Srbije, tuženi, reprezentativni sindikati kod tuženog i reperezentativni sindikati na nivou Republike Srbije su 17.06.2008. godine, zaključili Socijalni program za „NIS“ AD. Članom 9. ovog Programa, tuženi se obavezao da odmah nakon preuzimanja „NIS“ AD izvrši jednokratno i trajno povećanje zarade zaposlenih u visini od 15% u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju, uz obavezu da tako utvrđene zarade ubuduće usklađuje sa indeksom troškova života, uz realan rast u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda u periodu važenja Socijalnog programa (17.06.2008. do 31.12.2012. godine). Članom 10. tuženi se obavezao da se realna vrednost zarada zaposlenih, utvrđenih članom 9. ne smanjuje. Preuzimanje „NIS“ izvršeno je 11.02.2009. godine. Tuženi je svim zaposlenima, osim menadžera I i II grupe, isplatio jednokratni dodatak na zaradu od 15% za april 2009. godine, na osnovu odluke od 30.04.2009. godine, kojom je predviđena navedena isplata utvrđena članom 42. Kolektivnog ugovora tuženog. U daljem periodu, tuženi je zaposlenima usklađivao zaradu sa indeksom troškova života i realnim rastom u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda.

Tužilac u ovoj parnici potražuje razliku između zarade koja mu je isplaćivana u spornom periodu i zarade uvećane za 15% prema članu 9. Socijalnog programa od 17.06.2008. godine, čija visina je utvrđena nalazom i mišljenjem veštaka.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev, smatrajući da socijalni program nema značaj opšteg akta koji se neposredno primenjuje, budući da ne uređuje prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, već predstavlja akt poslovne politike kojim se utvrđuje sistem mera i aktivnosti na obezbeđenju prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba.

Po oceni Vrhovnog suda, revizijom se osnovano ukazuje da je u nižestepenim presudama pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Socijalni program za „NIS“ AD Novi Sad je zaključen na osnovu Sporazuma između Vlade RS i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, Protokola o osnovnim uslovima kupovine od strane OAO Gasprom Njeft akcija Kompanije naftne industrije Srbija AD Novi Sad, koji čine 51% osnivačkog kapitala, kao i Kolektivnog ugovora za NIS AD Novi Sad. Potpisnici akta su u ime Vlade Republike Srbije - Ministarstvo energetike RS; u ime Društva za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata, istraživanja i proizvodnje prirodnog gasa „Naftna industrija Srbije“ AD Novi Sad – predsednik Upravnog odbora i generalni direktor; reprezentativni sindikati kod poslodavca i to: Jedinstvena sindikalna organizacija NIS AD Novi Sad; Jedinstvena sindikalna organizacija NIS – Naftagas Novi Sad; reprezentativni sindikati na nivou RS i grane; Samostalni sindikat radnika energetike i petrohemije Srbije i Sindikat hemije, nemetala, energetike i rudarstva – UGS nezavisnost.

Socijalnim programom i navedenim aktima su uređena prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih i poslodavca. Ove akte su potpisali svi ovlašćeni predstavnici učesnika u njihovom donošenju. Na taj način konstituisana je i obaveza poslodavca propisana članom 9. Socijalnog programa, koja ima neposredno pravno dejstvo prema svim zaposlenima. S toga i predmetni Socijalni program, u konkretnom slučaju, saglasno obavezama i pravima koja se njime konstituišu ima pravnu prirodu ugovora u korist trećih lica. Iz tog razloga tužilac, kao zaposleno lice kod tuženog – poslodavca, ima neposredno pravo da zahteva ispunjenje poslodavčeve obaveze koja je konstituisana u korist svih zaposlenih po osnovu predmetnog socijalnog programa, jer je takvo pravo tužioca utemeljeno u članu 149. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Pravni stav Vrhovnog suda se potvrđuje i radnjama tuženog preduzetim u cilju ispunjenja njegove obaveze ustavljene članom 9. Socijalnog programa. Tom odredbom je propisano povećanje zarade zaposlenih jednokratno i trajno. U skladu sa takvom obavezom tuženi je delimično i postupio, jer je za prvi mesec po potpisivanju socijalnog programa navedenu obavezu u celosti ispunio, ali ne i za preostali period do isteka važenja Socijalnog programa.

Vrhovni sud je, postupajući u skladu sa odlukom Ustavnog suda, prihvatio stanovište da socijalni program nema karakter opšteg akta, ali je istovremeno ocenio da socijalni program ima pravnu prirodu ugovora u korist trećeg lica. Iz tog razloga tužilac je ovlašćen da po osnovu zaključenog socijalnog programa neposredno zahteva i ostvari sva prava koja su mu njime priznata. U tom kontekstu cenjena je i činjenica da je tuženi kao ugovorna strana nesporno prihvatio obavezu iz socijalnog programa. To se potvrđuje njegovim ponašenjem iskazanim u delimičnom ispunjenju obaveze koja mu je po tom osnovu konstituisana. Zato nema sumnje da je tuženi svestan preuzete obaveze po socijalnom programu preduzeo i neposrednu radnju izvršenja prava ustanovljenog u korist svih zaposlenih tako što je izvršio isplatu ugovorenog iznosa zarade svim zaposlenima za period od jednog meseca u odnosu na početak primene socijalnog programa. Iz tog razloga osnovan je zahtev tužioca za isplatu neizmirene razlike u plati za preostali deo važenja Socijalnog programa (april 2011. godine zaključno sa majem 2012. godine).

S obzriom na navedeno, tužilac ima pravo na isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene mesečne iznose od njihove dospelosti do konačne isplate, u smislu člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu člana 153. i 154. ZPP, prema opredeljenom zahtevu, pripadaju troškovi celog postupka i to: na ime sastava tužbe od strane punomoćnika advokata 6.000,00 dinara, na ime sastava dva obrazložena podneska po 6.000,00 dinara (12.000,00 dinara), za zastupanje na šest održanih ročišta po 7.500,00 dinara (45.000,00 dinara) i tri neodržana ročišta 4.500,00 dinara (13.500,00 dinara) , za troškove veštačenja od 16.000,00 dinara, na ime sastava žalbe 12.000,00 dinara i sastava revizije 18.000,00 dinara prema važećoj Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji, na ime takse na tužbu 3.580,00 dinara, taksa na prvostepenu presudu i na žalbu po 4.600,00 dinara ( 9.200,00 dinara), na ime takse na reviziju 9.199, 11 dinara, i na odluku po reviziji 13.798,66 dinara, sve prema Zakonu o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ br. 28/94, 53/95...106/15). Tužiocu pripada i tražena zakonska zatezna kamata na dosuđeni iznos troškova prvostepenog postupka od dana izvršnosti do isplate, primenom člana 163. ZPP i člana 277. stav 1 i 342. Zakona o obligacionim odnosima u vezi člana 43. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković