Delimična ništavost aneksa ugovora o radu zaposlenog u stomatološkoj zaštiti

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, s tim što je predložio da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na postojanje drugih bitnih povreda odredaba parničog postupka koje mogu biti revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP. Takođe, po oceni revizijskog suda, drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve bitne žalbene navode i o njima dao pravilne i jasne razloge koje prihvata i ovaj sud.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na radnom mestu ... u Sektoru za stomatološku zaštitu na osnovu ugovora o radu broj ... od 04.06.2002. godine. Tuženi je 26.07.2013. godine tužiocu dostavio ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu kojim je obavešten o razlozima izmene tačke 14 ugovora o radu od 04.06.2002. godine, a kao razlog za izmenu ugovorenih uslova rada navedeno je da se izmena vrši u cilju sprovođenja odluke Ustavnog suda Republike Srbije Uo 278/11 od 22.07.2013. godine, kojom je utvrđeno da je Pravilnik o zaradama i drugim primanjima na osnovu prihoda ostvarenog pružanjem usluga na tržištu iz oblasti stomatološke zdravstvene zaštite tuženog broj 712 od 13.02.2009. godine u saglasnosti sa Ustavom; tužiocu je ostavljen rok od 8 dana za izjašnjenje na ponudu, a upozoren je na posledice odbijanja da zaključi aneks ugovora o radu. Osporenim Aneksom V ugovora o radu od 26.07.2013. godine, članom 1. izmenjen je ugovor o radu od 04.06.2002. godine u tački 14, tako da se zarada zaposlenog obračunava u skladu sa Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama Vlade RS, množenjem koeficijenata koji za radno mesto ... iznosi 13.57 sa cenom rada, plus uvećanje za minuli rad od 0,4% od osnovice, dok je u članu 2. navedenog aneksa ugovora predviđeno da će se sredstva za zarade isplaćivati iz sopstvenih sredstava zdravstvene ustanove ostvarenih po osnovu pružanja stomatološke zdravstvene zaštite koja nije obuhvaćena kao pravo iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, odnosno iz sredstava koje zdravstvena ustanova ostvari pružanjem usluga stomatološke zdravstvene zaštite na tržištu. Po članu 3. Aneksa 5, ostale odredbe ugovora o radu su ostale nepromenjene.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je osporeni aneks ništav u celosti, nalazeći da plata zaposlenih ne može biti uslvoljena sredstvima koja zdravstvena ustanova ostvaruje pružanjem usluga stomatološke zdravstvene zaštite na tržištu, jer se plate kao naknade za rad zaposlenima ne mogu utvrđivati pravilnicima zdravstvenih ustanova i to samo za pojedine kategorije zdravstvenih radnika kao što su zaposleni u stomatološkoj zdravstvenoj zaštiti, a shodno odluci Ustavnog suda Republike Srbije Uo 278/11. Ocenio je i da ponuda za zaključenje pobijanog aneksa nije zakonita jer nije sačinjena u skladu sa pravilima iz člana 172. Zakona o radu, s obzirom da ne sadrži konkretne razloge za ponudu, već opšte formulacije pozivanjem na potrebu sprovođenja odluke Ustavnog suda.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda u delu da isplata plate zaposlenom u stomatološkoj zdravstvenoj zaštiti ne može biti uslovljena obezbeđivanjem sopstvenih sredstava zdravstvene ustanove ostvarenih po osnovu pružanja stomatološke zdravstvene zaštite koja nisu obuhvaćena kao pravo iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, jer pravo na platu utvrđenu u skladu sa Zakonom o platama i Uredbom donetom u sprovođenju tog zakona imaju svi zdravstveni radnici zaposleni u zdravstvenim ustanovama, zbog čega je zaključio da je osnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se utvrdi da je ništava odredba člana 2. predmetnog aneksa. Po oceni drugostepenog suda odredba člana 1. pobijanog aneksa o radu nije suprotna imperativnim normama, zaključivši da je prvostepeni sud izveo pogrešan zaključak kada je ocenio da je u celosti ništav osporeni aneks V ugovora o radu. Ovo iz razloga što je zakon propisao način obračuna plate zaposlenih, a osnovicu za obračun i koeficijente utvrđuje Vlada Republike Srbije. Koeficijenti su određeni Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata u javnim službama. Za radno mesto ... određen je koeficijent 13,57 koji je naveden u članu 1. Aneksa V ugovora o radu zaključenog sa tužiocem. Stoga ugovaranje da se plata obračunava množenjem navedenog koeficijenta sa cenom rada i da se uvećava za minuli rad 0,4% od osnovice nije u suprotnosti sa imperativnim normama, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev da se utvrdi da je navedeni aneks ništav u celosti. Dodatna argumentacija drugostepenog suda je da okolnost da ponuda za zaključenje predmetnog aneksa o radu ne sadrži sve elemente iz člana 172. Zakona o radu ne čini ga ništavim, te da bi ona eventualno mogla biti od značaja za ocenu zakonitosti osporenog aneksa da je zahtev za njegov poništaj podnet u roku iz člana 195. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog suda odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01....55/13), uređen je način utvrđivanja plata, dodataka, naknade i ostalih primanja, između ostalog i za zaposlene u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, kao i za zaposlene u javnim službama koji se finansiraju iz doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, a plata se određuje množenjem osnovice sa koeficijentom, sa mogućnošću dodataka na platu. Odredbom člana 8. stav 1. istog zakona propisano je da je Vlada ovlašćena da svojim aktom utvrđuje koeficijente za obračun i isplatu plata, na osnovu kog ovlašćenja je i doneta Uredba o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, a tačkom 13. ove Uredbe utvrđeni su koeficijenti za zaposlene u zdravstvenim ustanovama, uključujući i specijalističke poslove radnih mesta u stomatološkoj zaštiti.

Revizijom tužioca se ističe da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo jer je po stavu revidenta Aneks 5. ništav jer ne sadrži novčani iznos ugovorene plate na dan zaključenja, što je obavezna sadržina ugovora o radu po odredbi člana 33. stav 1. tačka 10. Zakona o radu i člana 3. stav 2. tačka 10. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove u javnom sektoru. Revident smatra pogrešnim navod drugostepenog suda da je korišćenje termina „zarada“ umesto termina „plata“ u pobijanom Aneksu 5 samo pogrešno označavanje obzirom na suštinske razlike između plate i zarade. Ukazuje i da je drugostepeni sud u više odluka potvrdio stav prvostepenog suda o ništavosti Aneksa ugovora o radu sa istom sadržinom zaključenih između drugih zaposlenih i tuženog.

Ocenjujući izložene revizijske navode, Vrhovni sud nalazi da revizija nije osnovana. Pravilno je stanovište drugostepenog suda da je članom 1. Aneksa 5. utvrđeno pravo tužioca na platu u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama i Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata u javnim službama. Zato je osnovano odbijen tužbeni zahtev tužioca za ništavost ove odredbe a samim tim i Aneksa 5. ugovora o radu u celosti. Za drugačije presuđenje nisu relevantne presude na koje se tužilac poziva jer su dati razlozi u ovom sporu zasnovani na argumentovanom stanovištu drugostepenog suda da je ništava samo odredba člana 2. Aneksa 5. ugovora o radu, što u smislu člana 105. ZOO ne vodi ništavosti Aneksa 5. ugovora o u celini.

Na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković