Pravo na povećanje zarade na osnovu Socijalnog programa kompanije NIS

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3410/19 od 07.10.2019. godine žalba tuženog je usvojena, pa je prvostepena presuda preinačena u usvajajućem delu tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca radi isplate manje isplaćene zarade za period od 30.12.2010. zaključno sa 31.12.2012. godine prema pojedinačno zahtevanim iznosima sa zateznom kamatom od dospelosti svakog mesečnog iznosa do isplate, kao i zahtev tužilaca za naknadu troškova parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju iz svih zakonom dozvoljenih razloga predviđenih u članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev2 483/2020 od 15.10.2020. godine, preinačio presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3410/19 od 07.10.2019. godine, odbio žalbu tuženog i potvrdio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2265/18 od 26.06.2019. godine a tuženog obavezao da tužiocima naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 57.250,00 dinara.

Odlukom Ustavnog suda Už 2383/2021 od 07.06.2024. godine, stavom prvim izreke, usvojena je ustavna žalba tuženog i utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 483/20 od 15.10.2020. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Stavom drugim izreke, poništena je presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 483/20 od 15.10.2020. godine i određeno da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3410/19 od 07.10.2019. godine.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužilaca osnovana.

U postupku nije učinjena povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u utuženom periodu bili u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog sve do zaključenja Sporazuma o prestanku radnog odnosa od 19.12.2012. godine po kome im je radni odnos prestao 31.12.2012. godine. Svim tužiocima je isplaćena naknada na osnovu tog sporazuma i to AA u iznosu od 2.564.328,00 dinara, BB u iznosu od 3.061.454,00 dinara i VV u iznosu od 2.285.792,25 dinara. Vlada Republike Srbije, tuženi, reprezentativni sindikati kod tuženog i reprezentativni sindikati na nivou Republike Srbije su 17.06.2008. godine zaključili Socijalni program za ''NIS'' AD. Članom 9. ovog Programa, tuženi se obavezao da odmah nakon preuzimanja ''NIS''-a AD izvrši jednokratno i trajno povećanje zarade zaposlenih u visini od 15% u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju, uz obavezu da tako utvrđene zarade ubuduće usklađuje sa indeksom troškova života, uz realan rast u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda u periodu važenja socijalnog programa (17.06.2008. do 31.12.2012. godine). Prema članu 10. navedenog programa, tuženi se obavezao da se realna vrednost zarada zaposlenih koje su utvrđene članom 9. ne smanjuje. Preuzimanje ''NIS''-a izvršeno je 11.02.2009. godine. Tuženi je svim zaposlenima, osim menadžera I i II grupe isplatio jednokratni dodatak na zaradu od 15% za mesec april 2009. godine, na osnovu odluke od 30.04.2009. godine, kojom je predviđena navedena isplata utvrđena članom 42. Kolektivnog ugovora tuženog. U daljem periodu tuženi je zaposlenima usklađivao zaradu sa indeksom troškova života i realnim rastom u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda. U ovoj parnici tužioci potražuju razliku između zarade koja im je isplaćena i zarade uvećane za 15% za traženi period, prema članu 9. Socijalnog programa od 17.06.2008. godine. Veštačenjem je utvrđena visina razlike zarade koju tužioci potražuju.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev osnovan jer je Socijalni program opšti akt koji uređuje prava i obaveze iz radnog odnosa i primenjuje se neposredno, a tuženi nije ispunio svoju obavezu preuzetu zaključivanjem Socijalnog programa jer nije uvećao zaradu zaposlenih trajno za sve vreme važenja navedenog programa.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev s obrazloženjem da Socijalni program zaključen 17.06.2008. godine nema pravno dejstvo opšteg akta koji se neposredno primenjuje i s tim u vezi nema dejstvo na potraživanje zaposlenog u vezi sa radnim odnosom, jer se njime ne uređuju prava, obaveze i odgovornost zaposlenih, već predstavlja akt poslovne politike kojim se utvrđuje sistem mera i aktivnosti na obezbeđenju prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba u postupku vlasničkih promena.

Postupajući u izvršenju odluke Ustavnog suda Vrhovni sud je ponovo razmotrio sve revizijske razloge i utvrdio da se revizijom osnovano ukazuje da je drugostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Saglasno nespornoj činjenici, Socijalni program za NIS AD Novi Sad je zaključen na osnovu Sporazuma između Vlade RS i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, Protokola o osnovnim uslovima kupovine od strane OAO Gasprom Njeft akcija Kompanije naftne industrije Srbija AD Novi Sad, koji čine 51% osnivačkog kapitala, kao i Kolektivnog ugovora za NIS AD Novi Sad. Potpisnici akta su u ime Vlade Republike Srbije - Ministarstvo energetike RS; u ime Društva za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata, istraživanja i proizvodnje prirodnog gasa „Naftna industrija Srbije“ AD Novi Sad – predsednik Upravnog odbora i generalni direktor; reprezentativni sindikati kod poslodavca i to: Jedinstvena sindikalna organizacija NIS AD Novi Sad; Jedinstvena sindikalna organizacija NIS – Naftagas Novi Sad; reprezentativni sindikati na nivou RS i grane; Samostalni sindikat radnika energetike i petrohemije Srbije i Sindikat hemije, nemetala, energetike i rudarstva – UGS nezavisnost.

Socijalnim programom i navedenim aktima su uređena prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih i poslodavca. Ove akte su potpisali svi ovlašćeni predstavnici učesnika u njihovom donošenju. Na taj način konstituisana je i obaveza poslodavca propisana odredbom člana 9. Socijalnog programa, koja ima neposredno pravno dejstvo prema svim zaposlenima. Stoga i predmetni Socijalni program, u konkretnom slučaju, saglasno obavezama i pravima koja se njime konstituišu ima pravnu prirodu ugovora u korist trećih lica. Iz tog razloga i tužioci, kao zaposlena lica kod tuženog – poslodavca, imaju neposredno pravo da zahtevaju ispunjenje poslodavčeve obaveze koja je konstituisana u korist svih zaposlenih po osnovu predmetnog socijalnog programa, jer je takvo pravo tužilaca utemeljeno u odredbi člana 149. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Pravni stav Vrhovnog suda se potvrđuje i radnjama tuženog preduzetim u cilju ispunjenja njegove obaveze ustanovljene članom 9. Socijalnog programa. Tom odredbom je propisano povećanje zarade zaposlenih jednokratno i trajno. U skladu sa takvom obavezom tuženi je delimično i postupio. Za april 2009. godine tuženi je isplatio navedenu obavezu u celosti ispunio ali ne i za preostali period do isteka vremena važenja Socijalnog programa (zaključno sa decembrom 2012.godine).

Postupajući u skladu sa odlukom Ustavnog suda, Vrhovni sud je prihvatio stanovište da socijalni program nema karakter opšteg akta. Međutim, uprkos toj činjenici, Vrhovni sud je ocenio da socijalni program ima pravnu prirodu ugovora u korist trećeg lica. Stoga su tužioci ovlašćeni da po osnovu zaključenog socijalnog programa neposredno zahtevaju i ostvare sva prava koja su im njima priznata. U tom kontekstu cenjena je i činjenica da je tuženi kao ugovorna strana nesporno prihvatio obavezu iz socijalnog programa. To se potvrđuje njegovim ponašenjem iskazanim u delimičnom ispunjenju obaveze koja mu je po tom osnovu konstituisana. Zato nema sumnje da je tuženi svestan preuzete obaveze po socijalnom programu preduzeo i neposrednu radnju izvršenja prava ustanovljenog u korist svih zaposlenih tako što je izvršio isplatu ugovorenog iznosa zarade svim zaposlenima za period od jednog meseca u odnosu na početak primene socijalnog programa. Iz tog razloga, osnovan je zahtev tužilaca za isplatu neizmirene razlike u plati za preostali period važenja Socijalnog programa (30.12.2010. godine – 31.12.2012. godine).

Sledom iznetog, tužioci imaju pravo i na isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene mesečne iznose od njihove dospelosti do konačne isplate, u smislu člana 277. stav 1. ZOO.

Zato je revizijski sud preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, kao i odluku o troškovima prvostepenog postupka koji su pravilno odmereni i dosuđeni tužiocima na osnovu pravilne primene odredaba članova 153. i 154. ZPP, kao i odredaba Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Zakona o sudskim taksama.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Tužiocima na osnovu članova 165. stav 2. i 163. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP pripada tražena naknada troškova revizijskog postupka: na ime sastava revizije 36.000,00 dinara, prema AT, kao i na ime sudskih taksi, i to: za sudsku taksu na reviziju tužiocu AA 27.825,01 dinara, tužiocu BB 27.945,82 dinara, tužiocu VV 29.026,66 dinara, i za sudsku taksu na revizijsku odluku tužiocu AA 41.737,52 dinara, BB 41.918,74 dinara i VV 43.539,99 dinara u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković