Presuda Vrhovnog kasacionog suda o punovažnosti sporazuma o prestanku radnog odnosa

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji su punomoćnici Ahmet Hodžić, Damir Hodžić i Majda Božić, advokati iz ..., protiv tuženog „Seragro“ DOO iz Novog Sada, radi poništaja odluke, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 428/19 od 12.11.2019. godine, u sednici održanoj 18.03.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 428/19 od 12.11.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Subotici, Sudska jedinica u Bačkoj Topoli, P1 348/17 od 03.10.2018. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je ništav Sporazum o prestanku radnog odnosa od 09.10.2017. godine. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 88.500,00 dinara sa zakonskom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 428/19 od 12.11.2019. godine tužioca. godine, žalba tužioca je odbijena, kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog i raspoređen na poslove ... . Dana 09.10.2017. godine pozvan je na razgovor, kada mu je direktor tuženog ukazao na nezadovoljstvo njegovim radom (oštećenje sadnica i poremećeni međuljudski odnosi), pa mu je ponudio da potpiše sporazumni prekid radnog odnosa, uz navod da je to mala sredina i da je za njega bolje da mu radni odnos prestane na osnovu sporazuma, nego da dobije otkaz. Na stolu su bila dva dokumenta – sporazum o prestanku radnog odnosa i obaveštenje o pravima koje može ostvariti kod Nacionalne službe za zapošljavanje, koja je on pročitao. Pre razgovora sa tužiocem, istovetni sastanak je održan i sa tužiočevim bratom, BB, pa je tužilac pre potpisivanja sporazuma pitao šta je uradio njegov brat i sopšteno mu je da je on odbio da potpiše sporazum. Tužilac je sporazum i obaveštenje potpisao bez prinude i pretnje. U tekstu Sporazuma o prestanku radnog odnosa se navodi da je postignuta saglasnost da tužiocu prestaje radni odnos sa 31.10.2017. godine, da će mu sve neisplaćene zarade, naknade zarada i druga primanja koja je ostvario do dana prestanka radnog odnosa biti isplaćena najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa, te je konstatovano i da je tuženi pisanim putem obavestio tužiioca o posledicama zaključenja sporazuma na ostvarenje prava za slučaj nezaposlenosti. Predmet tužbenog zahteva u ovoj pravnoj stvari je utvrđenje ništavosti zaključenog sporazuma, a kao razlog se navodi dovođenje u zabludu u pogledu onoga što potpisuje, uz navode tužioca da je mislio da potpisuje dokumenta koji se odnose na dobijanje kredita od banke.

Imajući u ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su sudovi pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev kao neosnovan.

Naime, radni odnos zaposlenom može da prestane na osnovu sporazuma poslodavca i zaposlenog, primenom člana 177. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05,… i 13/17), pri čemu je poslodavac dužan da zaposlenog obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti, što je u konkretnom slučaju učinjeno i konstatovano odredbama sporazuma koji je zaključen između parničnih stranaka, uz davanje pisanog obaveštenja o pravima koja po osnovu nezaposlenosti može da ostvari po prestanku radnog odnosa, čime je ispoštovana i odredba člana 177. stav 2. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na strani tužioca nije bilo mana volje za zaključenje sporazuma, pa nisu ispunjeni ni uslovi iz člana 111. Zakona o obligacionim odnosima za poništaj pobijanog sporazuma, jer isti nije zaključio pod pretnjom (član 60. stav 2. ZOO). Razlog za poništaj ugovora predstavlja samo nedopuštena pretnja koja izaziva opravdan strah kod druge ugovorne strane, zbog ugroženosti nekog njenog značajnog dobra, što u konkretnom slučaju nije učinjeno. Stavljanje u izgled tužiocu, kao zaposlenom, zakonsku mogućnost pokretanja postupka za otkaz ugovora o radu, zbog nezadovoljstva poslodavca njegovim radom, ne predstavlja nedopuštenu pretnju učinjenu radi zaključenja sporazuma o prestanku radnog odnosa, već mu se predočavaju određene činjenice (po proceni poslodavca), na osnovu kojih on može da donese odluku da li želi da nastavi rad kod tuženog i pod takvim uslovima (uz mogućnost otkaza zbog disciplinske odgovornosti) ili da svojom voljom zaključi sporazum o prestanku radnog odnosa kod poslodavca.

Ni navodi tužioca da pre potpisivanja sporazuma i obaveštenja – sadržinu tih akata nije pročitao, ne čine osnov za poništaj ili utvrđenje ništavosti istih, niti utiču na njihovu punovažnost, s obzirom da eventualno takvo postupanje tužioca predstavlja njegov propust i u tom slučaju sam snosi odgovornost i posledice potpisivanja akta koji prethodno nije pročitao. Pored navedenog, treba imati u vidu i da je prvostepeni sud, nakon sprovedenog dokaznog postupka i ocene izvedenih dokaza, utvrdio da je tužilac pre potpisivanja sporazuma pročitao i sporazum i obaveštenje, da je pobijanom odlukom potvrđena prvostepena presuda, pa se u skladu sa odredbom člana 407. stav 2. ZPP, u revizijskom postupku više ne može osporavati utvrđeno činjenično stanje.

Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak sudova da je pobijani sporazum zaključen u svemu prema odredbama člana 177. Zakona o radu, da je tužilac upozoren i na posledice sporazumnog o prestanka radnog odnosa, a da prilikom njegovog zaključenja nije bilo mana volje koje bi sporazum činile rušljivim, pa je pravilno tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Neosnovano se revizijom ukazuje da je u predmetu po tužbi brata tužioca, Zorana Takača, kod istog činjeničnog stanja i o istovetnom tužbenom zahtevu odlučeno na drugačiji način. Naime, presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1483/19 od 30.09.2019. godine odlučio je o zahtevu za poništaj rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu, primenom člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, iz razloga što zaposleni (u tom predmetu) nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi, što predstavlja drugi pravni osnov za prestanak radnog odnosa u odnosu na sporazumni prestanak radnog odnosa. Dakle u navedenom predmetu odluka je zasnovana na drugačijem činjeničnom stanju i drugačijem predmetu tražene pravne zaštite u odnosu na tužbeni zahtev u ovoj pravnoj stvari.

Ostale navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, obzirom da se revizija, primenom čl.407. stav 2. ZPP, iz ovih razloga ne može izjaviti.

U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić