Presuda Vrhovnog suda o pravu pripadnika Vojske Srbije na naknadu

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž1 5015/2022 od 30.11.2022. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio presudu Osnovnog suda u Nišu P1 581/21 od 16.05.2022. godine.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila posebnu reviziju u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je dao odgovor na reviziju.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni revizijskog suda, u ovom sporu ima mesta odlučivanju o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse i tumačenja materijalnog prava u pogledu prava profesionalnih pripadnika Vojske Srbije na novčanu naknadu za prekovremeni rad i način njenog ostvarenja.

Iz tog razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio na službi kod tužene sa činom zastavnika, raspoređen na radno mesto ... u ... timu STS 63. Padobranskog bataljona Specijalne brigade kopnene vojske. Rešenjem tužene od 16.11.2017. godine, tužiocu je priznato pravo na skraćeno radno vreme od 2 sata dnevno (10 sati sedmično), s obzirom da radi na naročito teškim i za zdravlje štetnim poslovima utvrđenim Pravilnikom o poslovima, radnim i formacijskim mestima u Vojsci Srbije i Ministarstvu odbrane, na kojima se vrši specifična vojna služba i služba pod otežanim uslovima i priznata su mu sva prava kao da radi sa punim radnim vremenom. Tužilac je i pored uvedenog skraćenog radnog vremena, ostvario sate prekovremenog rada. Veštačenjem je utvrđena visina naknade za prekovremeni rad, koja tužiocu nije isplaćena.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredbi Zakona o Vojsci Srbije i Pravilnika o platama profesionalnih pripadanika Vojske Srbije usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženu da tužiocu isplati novčane iznose na ime uvećane zarade za prekovremeni rad u utuženom periodu.

Po nalaženju Vrhovnog suda, revizijom tužene se osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Prema odredbi člana 83. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 116/07... 88/15), propisano je da se zbog posebnih uslova pod kojima vrši službu u Vojsci Srbije, a naročito zbog učešća na vežbama, logorovanjima, manevrima i uzbunama, rada dužeg od punog radnog vremena, vršenja službe dežurstva i drugih oblika unutrašnje službe, nemogućnosti izbora radnog mesta i mesta službovanja, premeštaja, vršenja službe u svim uslovima, kao i zbog drugih vanrednih situacija prouzrokovanih potrebama operativne sposobnosti, profesionalnom vojnom licu utvrđuje koeficijent za obračun plate koji je od 20% do 50% veći od koeficijenta koji se utvrđuje na osnovu položaja i čina, a u okviru sredstava za plate obezbeđenih u budžetu Republike Srbije namenjenom za finansiranje odbrane. Stavom 2. iste odredbe, propisano je da se pod radom dužim od punog radnog vremena iz stava 1. tog člana smatra rad u slučaju preduzimanja mera pripravnosti, rad u slučaju uzbune u jedinici, odnosno ustanovi, za vreme vojnih vežbi, za vreme borbe protiv elementarnih nepogoda, za vreme dežurstva ili slične dužnosti u komandi, jedinici ili ustanovi Vojske Srbije i u prilikama koje zahtevaju da se produži započeti rad čije bi obustavljanje ili prekidanje imalo štetne posledice za operativnu sposobnost komande, jedinice, odnosno ustanove ili bi nanelo znatnu materijalnu štetu ili ugrozilo život i zdravlje vojnih lica i drugih građana, a stavom 4. propisano je da se na prava i obaveze profesionalnih vojnih lica proistekle iz posebnih uslova službe u Vojsci Srbije ne primenjuju se odredbe opštih radno- pravnih propisa o uvećanoj zaradi.

Odredbom člana 15. stav 1. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije („Službeni vojni list“, br. 10 od 20.04.2017. godine – prečišćeni tekst) propisano je da oficiru, odnosno podoficiru u radnom odnosu na određeno vreme i profesionalnom vojniku, zbog posebnih uslova rada pod kojima vršima službu u Vojsci Srbije propisanih članom 83. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije, pripada koeficijent za posebne uslove službe u Vojsci Srbije u visini 20% od osnovnog koeficijenta.

Odredbom člana 98. Zakona o Vojsci Srbije propisano je da profesionalno vojno lice je dužno da radi duže od punog radnog vremena kad potrebe službe to zahtevaju, uz pisani nalog nadležnog starešine. S tim što takav prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno niti duže od četiri časa dnevno, izuzev u slučajevima predviđenim u 3. stavu tog člana.

Odredbom člana 35. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, propisano je da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije za svaki sat koji, po pisanom nalogu nadležnog starešine, radi duže od punog radnog vremena (prekovremeni rad) pripada sat i po slobodno (stav 1.); da se prekovremeni rad tromesečno preračunava u slobodne sate koje profesionalni pripadnik Vojske Srbije mora da iskoristi najkasnije u roku od šest meseci od proteka tromesečja u kojem ih je ostvario (stav 2.); da se izuzetno, profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji ne može da iskoristi slobodne sate zbog toga što priroda poslova radnog mesta zahteva tako obiman prekovremeni rad, može isplati dodatak za svaki sat prekovremenog rada koji iznosi 26% vrednosti radnog sata plate, uz prethodno pribavljenu saglasnost ministra odbrane (stav 3.); da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji prekovremeno radi u slučajevima propisanim članom 83. st. 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbje, ne pripada uvećanje iz čl. 32. i 33. Pravilnika (noćni rad i na dane praznika koji nije radni dan) i st. 1. i 3. tog člana (stav 4.).

Prema odredbama člana 141. i 142. Zakona o Vojsci Srbije, o pravima i obavezama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije odlučuje se u upravnom postupku. U prvom stepenu, o pravu tog lica odlučuje starešina komande, jedinice ili vojne ustanove, a o žalbi na rešenje doneto u prvom stepenu odlučuje starešina vojne jedinice ili ustanove koji je neposredno pretpostavljen starešini koji je doneo ožalbeno rešenje. Protiv odluke u drugom stepenu ili u slučaju „ćutanja administracije“ stranka može da pokrene upravni spor.

Odredbom člana 52. stav 3. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije propisano je da nadležni starešina rešenjem utvrđuje i dodatke na platu izuzev dodatka za noćni rad i rad u dane praznika koji nisu radni dani, naknadu plate (izuzev naknade plata za vreme odsustva sa rada na dan praznika koji je neradni dan, a koje se ostvaruje na osnovu radnih lista), otpremnini, jubilarnoj nagradi.

Po stanovištu Vrhovnog suda, sledi zaključak da je za ostvarenje prava po osnovu prekovremenog rada tužioca bilo neopohodno obraćanje starešini vojne jedinice radi priznavanja i konkretizovanja tog prava – utvrđivanja prava na slobodne sate, kao pravila ili prava na isplatu uvećane plate, što je izuzetak, za koje je potrebno utvrditi ispunjenost predviđenih uslova – nemogućnost korišćenja slobodnih sati zbog obimnosti prekovremenog rada i postojanja saglasnosti ministra odbrane za isplatu prekovremenog rada. Sve to utvrđuje nadležni starešina svojim rešenjem donetim po pravilima upravnog postupka, kroz prvi i drugi stepen odlučivanja, a sudska kontrola takvih odluka je propisana kroz upravni spor.

Stoga, u situaciji kada tužilac nije podnosio zahtev nadležnom starešini na priznavanje slobodnih sati na ime prekovremenog rada ili utvrđenja prava na isplatu uvećane plate, nema osnova za njegovo potraživanje koje bi mu bilo moguće dosuditi samo po pravilima o naknadi štete u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa koji mu nije omogućio korišćenje slobodnih sati priznatih pravnosnažnim rešenjem nadležnog starešine, odnosno nije izvršio isplatu novčanog iznosa utvrđenog rešenjem.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković