Odluka Vrhovnog suda o transformaciji rada van radnog odnosa u radni odnos na neodređeno vreme

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 5534/2021 od 14.03.2023. godine, stavovima od prvog do šesnaestog izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, utvrđeno je da su ništavi i ne proizvode pravno dejstvo ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova koji su zaključeni između parničnih stranaka u periodu od 29.05.2018. godine do 25.06.2021. godine i utvrđeno je da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog radi obavljanja poslova „...“ počev od 29.05.2018. godine, uz obavezivanje tuženog da to prizna i trpi. Stavom sedamnestim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 739.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od nastupanja uslova za izvršenje presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3620/23 od 21.12.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je u odgovoru (i dopuni odgovora) na reviziju predložio da se ista odbije kao neosnovana i tuženi obaveže na naknadu troškova povodom njegovog sastava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20 i 10/23 – drugi zakon) i našao da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani navodi revidenta da je u drugostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, jer drugostepeni sud nije pogrešno primenio odredbe članova 8, 199. i 200. tog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u periodu od 29.05.2018. godine do 30.11.2021. godine obavljao rad kod tuženog na osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima, pri čemu tužilac nije imao prekide u radu duže od 30 dana. Iako su navedeni ugovori zaključeni radi obavljanja različitih poslova, tužilac je tokom utuženog perioda obavljao isključivo poslove radnog mesta „...“, koji su sistematizovani Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog i za koje tužilac ispunjava uslove u pogledu stručne spreme i radnog iskustva. Poslovi koje je tužilac obavljao u punom radnom vremenu bili su identični poslovima koje su obavljali drugi zaposleni kod tuženog na istom radnom mestu. Radno angažovanje tužioca prestalo je 30.11.2021. godine, istekom vremena za koje je bio zaključen poslednji ugovor o privremenim i povremenim poslovima od 25.06.2021. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da su poslovi koje je tužilac obavljao bili trajni, kontinuirani i sistematizovani, tako da njegovo radno angažovanje ne može biti rad van radnog van radnog odnosa, zbog čega su osporeni ugovori o privremenim i povremenim poslovima simulovani (prividni) ugovori u smislu člana 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) i prikrivaju disimulovani ugovor o radu koji važi jer su za njegovu pravnu valjanost ispunjeni svi uslovi. Kako je tužilac u periodu od 29.05.2018. godine do 30.11.2021. godine kod tuženog neprekidno obavljao poslove „...“, koji poslovi kod tuženog nisu povremeni niti privremeni, što potvrđuje rad tužioca na ovim poslovima duže od 120 dana, što je protivno pravilima iz odredbe člana 197. Zakona o radu, iz tih razloga je, po stanovištu nižestepenih sudova, tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme od 29.05.2018. godine. Ovo pravno stanovište zasnovano je na odredbi člana 32. stav 2. Zakona o radu, a tako zasnovan radni odnos mogao je prestati samo u slučajevima utvrđenim u Zakonu.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovani su navodi revidenta da su nižestepeni sudovi u ovom sporu pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 32. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...75/14) propisano je da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku, a stavom 2. istog člana da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. tog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

Tuženi je javno preduzeće, koje po članu 2. stav 1. tačka 5. Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 54/09 sa kasnijim izmenama i dopunama), spada u korisnike javnih sredstava, zbog čega se u odnosu na njega primenjuju i odredbe tog zakona. Zakonom o izmenama i dopunama tog zakona („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 108/13) u članu 27e. dodat je stav 34. kojim je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, izuzev uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Odredba člana 27e. stav 34. navedenog zakona novelirana je više puta tako da je zabrana korisnika javnih sredstava da zasnivaju radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta postojala sve do 31.12.2020. godine.

Odredbom člana 105. istog zakona propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa tim zakonom, primenjuju se odredbe tog zakona. Iz navedene odredbe proizlazi da se odredbe Zakona o budžetskom sistemu, kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta kod korisnika javnih sredstava, u odnosu na odredbe Zakona o radu nalaze u odnosu posebnog prema opštem zakonu i da se zato primenjuje pravilo da odredbe posebnog zakona derogiraju odredbe opšteg zakona.

Sledstveno izloženom, u vreme kada je započelo radno angažovanje tužioca po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima od 29.05.2018. godine, odredbe posebnog Zakona o budžetskom sistemu zabranjivale su tuženom da zasnuje radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, zbog čega je isključena mogućnost primene odredbe člana 32. stav 2. Zakona o radu o pravnoj fikciji zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme u slučaju kada između zaposlenog i poslodavca nije zaključen pisani ugovor o radu pre stupanja zaposlenog na rad. Zbog toga je pogrešan i zaključak nižestepenih sudova da su osporeni ugovori o privremenim i povremenim poslovima simulovani (prividni) ugovori koji nemaju dejstvo među ugovornim stranama (član 66. stav 1. ZOO), već da prikrivaju ugovor o radu koji važi jer su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost (član 66. stav 2. ZOO), zato što bi i ugovor o radu zaključen na neodređeno vreme bio ništav – zaključen suprotno prinudnim propisima o zabrani zapošljavanja kod korisnika javnih sredstava, propisanoj posebnim Zakonom o budžetskom sistemu.

Po oceni Vrhovnog suda ne može se prihvatiti ni stanovište nižestepenih sudova da je tuženi zaključenjem ugovora o privremenim i povremenim poslovima zloupotrebio pravni institut privremenih i povremenih poslova iz člana 197. Zakona o radu sa namerom da izbegne zasnivanje radnog odnosa sa tužiocem. Potreba tuženog za radnom snagom i zabrana novog zapošljavanja nametnula je potrebu da se problem nedostatka zaposlenih rešava kroz rad van radnog odnosa, u skladu sa navedenom zakonskom odredbom.

Postojanje izuzetka od zabrane novog zapošljavanja, predviđeno članom 27e. stavovima 35. – 37. Zakona o budžetskom sistemu, po shvatanju revizijskog suda ne utiče na drugačiju odluku o izjavljenoj reviziji. Prema tim odredbama, izuzetno od stava 34. tog člana, radni odnos sa novim licima mogao se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva; ukupan broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po ugovoru o delu, ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge, i lica angažovanih po drugim osnovima kod korisnika javnih sredstava ne može biti veći od 10% ukupnog broja zaposlenih; izuzetno od stava 36. tog člana, broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po ugovoru o delu, ugovora o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge i lica angažovanih po drugim osnovima kod korisnika javnih sredstava, može biti veći od 10% ukupnog broja zaposlenih, uz saglasnost tela Vlade na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva.

U konkretnom slučaju, nema dokaza da je tuženom, na osnovu člana 27e. stav 35. – 37. Zakona o budžetskom sistemu i člana 3. stav 1. Uredbe o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 113/13 sa kasnijim izmenama i dopunama) data saglasnost za zapošljavanje novih lica radi popunjavanja upražnjenih i slobodnih radnih mesta. Date saglasnosti omogućavaju tuženom da zaposli nova lica (na određeno vreme, zbog povećanog obima posla) uz uslov da raspolaže potrebnim sredstvima, ali ga ne obavezuju da baš sa tužiocem zasnuje radni odnos, jer je tuženi poslodavac slobodan u izboru sa kojim licem po tom osnovu će zasnovati radni odnos, što ovde nije bio slučaj.

Tužilac se u odgovoru na reviziju neosnovano poziva na odredbu člana 27k. Zakona o budžetskom sistemu, unetu novelama tog zakona objavljenim u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 149/20. Označena odredba primenjuje se od 01.01.2021. godine i reguliše ograničenje zapošljavanja kod korisnika javnih sredstava i nema retroaktivno dejstvo. Po shvatanju revizijskog suda, označena odredba ne može se primeniti u ovom sporu, u kojem tužilac traži utvrđenje da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme od 29.05.2018. godine, danom stupanja na rad kod tuženog. U parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su postavljeni u postupku (član 3. stav 1. ZPP), a u vreme kada je tužbenim zahtevom traženo utvrđenje da je radni odnos zasnovan važila je zabrana zapošljavanja propisana članom 27e. stav 34. Zakona o budžetskom sistemu, dok se odredba o ograničenju zapošljavanja iz člana 27k. tog zakona ne može retroaktivno primeniti.

Iz navedenih razloga, po stanovištu Vrhovnog suda, nisu osnovani tužbeni zahtevi kojima je tužilac tražio utvrđenje ništavosti navedenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima i utvrđenje da je stupanjem na rad zasnovao radni odnos bez zaključenog ugovora o radu.

Zbog toga je Vrhovni sud, primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u prvom stavu izreke.

Tuženi je u konačnom ishodu parnice uspeo u ovom postupku, pa mu na osnovu članova 153. stav 1., 154. i 163. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Tuženom su priznati troškovi za sastav od strane punomoćnika advokata tri obrazloženog podneska po 16.500,00 dinara, za pristup na tri održana ročišta po 18.000,00 dinara, za sastav žalbe i revizije po 33.000,00 dinara, odmereno prema Tarifi o nagradama i naknada troškova za rad advokata važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Ivana Rađenović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković