Neosnovanost zahteva za isplatu razlike otpremnine nakon sporazumnog prestanka rada

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u sporu tužilaca AA iz ... i BB iz ..., čiji je punomoćnik Branka Vojnović, advokat iz ..., protiv tuženog „VV“ iz ..., radi utvrđenja i naknade štete, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1230/2014 od 19.02.2015. godine, u sednici održanoj 24.03.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1230/2014 od 19.02.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 499/2012 od 29.11.2013. godine: 1) odbačena je tužba u delu kojim su tužioci tražili da se utvrdi da su iznosi naknade upisani u članu 3. stav 1. Sporazuma o prestanku radnog odnosa pogrešni, kao i da se poništi i menja nominalno označeni iznos otpremnine naveden u članu 3. tog sporazuma, na način označen u izreci ove presude; 2) obavezan je tuženi da po osnovu manje isplaćenog iznosa otpremnine isplati tužiocu AA iznos od 989.368,98 dinara, a tužiocu BB iz ...– 844.325,72 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 31.12.2011. godine do isplate; 3) obavezan je tuženi da tužiocima naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 246.062,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 29.11.2013. godine do isplate; 4) tužioci su oslobođeni obaveze plaćanja sudskih taksi.

Dopunskom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 499/2012 od 07.03.2014. godine utvrđeno je da je ništava odredba člana 7. Sporazuma o prestanku radnog odnosa za oba tužioca od 31.12.2011. godine, bliže označenih u izreci ove presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1230/2014 od 19.02.2015. godine usvojena je žalba tuženog i prvostepena osnovna i dopunska presuda preinačene, tako što su svi tužbeni zahtevi u ovom sporu odbijeni kao neosnovani, a odbijen je i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka sa kamatom.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud ispitao je pobijanu presudu primenom čl. 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14) u vezi čl.403. stav 2. tačka 2. istog zakona i našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz čl. 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili zaposleni kod tuženog na radnim mestima rukovalaca ... do 31.12.2011. godine, kada im je na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa radni odnos kod tuženog prestao primenom čl. 177. Zakona o radu. Ovaj sporazum zaključen je na inicijativu tužilaca, po njihovim zahtevima za sporazumni raskid radnih odnosa, pošto su se prethodno popunjavanjem anketnog listića izjasnili da žele da napuste kompaniju. Prethodno, tuženi je obaveštenjem obavestio zaposlene da ponuda o dobrovoljnom odlasku zaposlenih u skladu sa Programom 750 prestaje da važi 30.09.2011. godine. Pre podnošenja zahteva za sporazumni prestanak radnog odnosa tužioci su bili obavešteni od strane direktora Sektora za ... GG o visini obračunate naknade koja će im biti isplaćena po osnovu sporazumnog prestanka radnog odnosa. Pre potpisivanja ovih sporazuma, tužioci su imali mogućnost da te sporazume pročitaju, ali su oni pročitali samo odredbu u kojoj je naveden iznos naknade, a ne sporazum u celosti. Kako u tom slučaju tuženi nije učinio ponudu, nije ni bio obavezan da obračun otpremnine vrši saglasno članu 19. Socijalnog programa. Tom odredbom propisano je da poslodavac može zaposlenom dati ponudu da mu prestane radni odnos, s tim da tim zaposlenima isplati jednokratnu otpremninu u visini od 750 evra za svaku punu godinu rada provedenu u radnom odnosu uvećanu za jednokratnu otpremninu u visini četiri prosečne zarade kod tuženog za mesec koji prethodi mesecu isplate otpremnine. Dakle, postoji razlika u visini otpremnine zavisno od načina prestanka radnog odnosa, odnosno ta otpremnina je veća po navedenom Socijalnom programu. Inače, zahteve za sporazumni prestanak radnog odnosa tužioci su podneli 28.12.2011. godine, pošto su prethodno obavešteni o visini novčanog iznosa koji će im biti isplaćen u slučaju prihvatanja ponude. Ti zahtevi podneti su po isteku roka za podnošenje zahteva po ponudi poslodavca (posle 30.09.2011. godine). Tuženi je saglasno članu 3. Sporazuma o prestanku radnog odnosa koji je zaključen sa tužiocima, 13.01.2012. godine na tekući račun tužioca AA uplatio 2.006.168,81 dinar, a na tekući račun tužioca BB – 1.988.350,03 dinara.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, kada je odbio tužbene zahteve u ovom sporu za isplatu manje isplaćene otpremnine za svakog od tužilaca u označenim iznosima sa kamatom, kao i poništaj člana 7. Sporazuma o prestanku radnog odnosa od 31.12.2011. godine.

U konkretnom slučaju, tužiocima je kod tuženog prestao radni odnos 31.12.2011. godine na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa zaključenog primenom čl.177. Zakona o radu. Taj sporazum zaključen je na inicijativu tužilaca, po njihovim zahtevima podnetim 28.12.2011. godine, pošto su prethodno popunili i anketne listiće u kojima su se izjasnili da žele da napuste kompaniju. Ovi zahtevi tužilaca za sporazumni prestanak radnog odnosa usledili su po isteku roka za podnošenje zahteva po ponudi poslodavca (posle 30.09.2011. godine), do kada je važila ponuda tuženog o dobrovoljnom odlasku zaposlenih u skladu sa Programom 750. Pritom, pre nego što su podneli zahtev za sporazumni prestanak radnog odnosa, tužioci su obavešteni od strane nadležnog organa o visini obračunate naknade – novčanog iznosa koji će im biti isplaćen zbog sporazumnog prestanka radnog odnosa. Tužioci su bili dužni da pročitaju ceo sporazum, a ne samo iznos naknade, što oni nisu učinili. Taj propust tužilaca ne može se smatrati manjom volje, već predstavlja izostanak dužne pažnje i ne može uticati na punovažnost sporazuma o prestanku radnog odnosa. Pritom, tužioci nisu ni isticali postojanje mana volje pri zaključenju sporazuma o prestanku radnog odnosa, a okolnost što je iznos koji im je isplaćen po ovim sporazumima niži od iznosa koji je isplaćivan po Socijalnom programu, koji je važio do 30.09.2011. godine, ne može uticati na punovažnost zaključenog sporazuma između parničnih stranaka, koji je i zaključen na inicijativu tužilaca. Kako su tužioci potpisivanjem sporazuma pristali na isplatu naknade u visini utvrđenoj tim sporazumima, o čemu su prethodno bili obavešteni, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je neosnovan tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti člana 7. Sporazuma o prestanku radnog odnosa, kao i tužbeni zahtev za isplatu razlike otpremnine između iznosa utvrđenog po Socijalnom programu koji je važio do 30.09.2011. godine i isplaćenog iznosa otpremnine tužiocima po Sporazumu o prestanku radnog odnosa.

U reviziji tužilaca, u pretežnom delu, osporava se ocena izvedenih dokaza, čime se posredno pobija utvrđeno činjenično stanje, što prema čl. 407. stav 2. ZPP ne može biti revizijski razlog.

Na osnovu čl. 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić