Ništavost ugovora o PP poslovima i ograničenja zapošljavanja u javnom sektoru

Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž1 3132/22 od 06.10.2022. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 381/22 od 20.06.2022. godine u stavovima od 2. zaključno sa 19. stavom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), pa je ocenio da je revizija tuženog delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženim zaključio više ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova na radnom mestu „elektromonter“, koje poslove je obavljao u Odseku za tehničke usluge Užice, Pogon ... u periodu od 01.02.2016. godine do 22.06.2021. godine. Tužilac je sve vreme obavljao faktički iste poslove i to održavanja mreže 35KW, održavanja 10KW mreže, rekonstrukcije mreže, izgradnje novih, održavanja trafostanica, izgradnje novih, održavanja mreže i izrade novih linija, menjanja brojila, očitavanja brojila, dizanja stubova. Radio je puno radno vreme, rad je bio organizovan u smenama, a radio je i prekovremeno. Sve poslove koje je obavljao radio je po nalogu neposrednog rukovodioca.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužilac u periodu od 01.02.2016. godine, a na osnovu šesnaest zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova kod tuženog, neprekidno obavljao istovrsne poslove „elektromontera“ koji su sistematizovani Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta tuženog važećem u spornom periodu, te da su ti ugovori ništavi, a tužilac je zaključenjem ovih ugovora zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad 01.02.2016. godine. Po stanovištu nižestepenih sudova, zaključivanju ugovora sa tužiocem tuženi je zloupotrebio pravo iz člana 197. Zakona o radu, a što je zabranjeno odredbom člana 13. Zakona o obligacionim odnosima. Činjenica da je tuženi, kao deo javnog sektora Republike Srbije, u spornom periodu imao zabranu zapošljavanja novih lica, ne utiče na okolnost da je tuženi sa tužiocem zaključio ugovore protivno članu 197. Zakona o radu, što osporene ugovore čini ništavim. Pored toga, tuženi je imao mogućnost da kroz poseban postupak i dobijanje saglasnosti, shodno Zakonu o budžetskom sistemu, ukoliko je postojala potreba za prijem u radni odnos zbog povećanog obima posla, primi tužioca u radni odnos na određeno vreme, što je tužilac i činio podnošenjem zahteva nadležnom ministarstvu sa molbom za davanje saglasnosti za novo zapošljavanje u periodu od februara 2014. godine do novembra 2021. godine po kojim zahtevima je i dobijao saglasnost za prijem lica u radni odnos na neodređeno vreme, ali to nije učinio.

Navodi revizije kojima se osporava pravilnost primene materijalnog prava i izloženo pravo mišljenje nižestepenih sudova su delimično osnovani.

Prema odredbama Zakona o radu, radni odnos se zasniva ugovorom o radu koji zaključuju zaposleni i poslodavac pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku. Odredbom člana 32. stav 2. istog zakona, propisano je da se, ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu pre stupanja zaposlenog na rad u pisanom obliku, smatra da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad. Zakonom o radu su, kao rad van radnog odnosa, definisani privremeni i povremeni poslovi, tako što je članom 197. propisano da poslodavac može da za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa nezaposlenim licem, zaposlenim koji radi nepuno radno vreme – do punog radnog vremena i korisnikom starosne penzije. Ugovor iz stava 1. ovog člana zaključuje se u pisanom obliku (stav 2.).

Pravnu prirodu ugovora ne određuje samo njegov naziv, već i suština pravnog odnosa koji je njime zasnovan. U konkretnom slučaju, tužilac je kod tuženog bio angažovan na osnovu više ugovora o privremenim i povremenim poslovima, zaključenih u periodu od 01.02.2016. godine do 22.06.2021. godine, pa po svojoj pravnoj prirodi ovi ugovori, bez obzira na njihov naziv, u suštini predstavljaju ugovore o radu na neodređeno vreme.

S obzirom na navedeno, pravilno su nižestepeni sudovi utvrdili da su svi ugovori koje je tužilac zaključio sa tuženim o privremenim i povremenim poslovima ništavi, jer je kod tuženog radno mesto na kome je tužilac radio bilo sistematizovano Pravilnikom tuženog o sistematizaciji poslova važeće u spornom periodu, a tužilac je faktički obavljao uvek iste poslove, kontinuirano i sa punim radnim vremenom. Navedeni poslovi su trajnog, a ne privremenog ili povremenog karaktera, te se prema svojoj sadržini i opisu poslova ne mogu smatrati privremenim i povremenim poslovima iz člana 197. Zakona o radu.

Međutim, s obzirom na to da je tuženi korisnik javnih sredstava, u odnosu na njega se primenjuje i Zakon o budžetskom sistemu, koji je lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu. Zakonom o budžetskom sistemu čije su norme obavezujuće i za tuženog, kao i Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, br. 108/13), koji je stupio na snagu 07.12.2013. godine, članom 27e stav 34. propisano je da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2020. godine. Izuzetno radni odnos sa ovim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Članom 105. istog Zakona, propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa, u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.

Tužilac je kod tuženog radio na osnovu zaključenih ugovora u periodu od 01.02.2016. godine do 22.06.2021. godine, kada je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sisitemu, koji je bio u primeni od 07.12.2013. godine bilo zabranjeno zapošljavanje novih lica u javnom sektoru radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim u izuzetnim slučajevima, uz saglasnost nadležnog organa Vlade, a izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu od 01.01.2021. godine bilo je ograničeno zapošljavanje novih lica u javnom sektoru u smislu člana 27k tog zakona. U smislu navedenih zakonskih odredbi, ništavost ugovora o privremenim i povremenim poslovima u konkretnom slučaju ne vodi utvrđenju da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad 01.02.2016. godine. Pri tome, iako je u postupku utvrđeno da je Vlada Republike Srbije, Komisija za davanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava davala saglasnost za dodatno radno angažovanje kod tuženog u spornom periodu, navedeno ne vodi zaključku da je dobijena saglasnost trebalo da bude iskorišćena za zasnivanje radnog odnosa tužioca, budući da se pomenute saglasnosti ne odnose na nova zapošljavanja u odseku u kom je tužilac bio angažovan. Osim toga, tuženi je ovlašćen da prema svojim potrebama i procesu rada odluči o broju i strukturi zaposlenih. Vrhovni sud je imao u vidu da je od 01.01.2021. godine postojalo samo ograničenje zapošljavanja u javnom sektoru, ali tužilac nije ukazao da su postojali uslovi iz člana 27k Zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu za zasnivanje radnog odnosa.

Iz iznetih razloga revizija, tuženog je delimično usvojena, a pobijana presuda preinačena u delu koji se odnosi na utvrđenje da je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme tako što je tužbeni zahtev tužioca odbijen u tom delu.

Tuženi je delimično uspeo u revizijskom postupku u manjem delu tužbenog zahteva, pa nema pravo na troškove revizijskog postupka u smislu čl. 154. i 155. ZPP.

Sastav odgovora na reviziju nije radnja potrebna za vođenje postupka u smislu člana 154. stav 2 ZPP, iz kog razloga tužilac nema pravo na naknadu ovih troškova. 

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu čl. 414, 416. stav 1. i 165. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković