Pravo zaposlenog na naknadu troškova za službeni put u inostranstvu

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Biljane Dragojević i Marine Govedarica, članova veća, u parnici tužioca S.P. iz K., čiji je punomoćnik B.B., advokat iz N.S., protiv tuženog T.t. d.o.o. iz V., koga zastupa M.M., advokat iz V., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 245/15 od 02.03.2015. godine i zahtevu Republičkog javnog tužioca za preispitivanje pravnosnažne presude, u sednici održanoj 23.12.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 245/15 od 02.03.2015. godine.

ODBIJA SE zahtev Republičkog javnog tužioca za preispitivanje pravnosnažne presude Gž1 245/15 od 02.03.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vrbasu P1 1178/13 od 05.09.2014. godine, obavezan je tuženi da isplati tužiocu na ime neisplaćenih zarada za period od jula meseca 2010. godine do decembra meseca 2010. godine iznos od 79.389,20 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose bliže navedene u tom delu izreke, na ime putnih troškova iznos od 19.007,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na mesečne iznose bliže navedene u tom delu izreke, na ime neisplaćenog regresa iznos od 701,00 dinar sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2011. godine do isplate, na ime neisplaćenih dnevnica 10.182,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 03.11.2010. godine do isplate i da tužiocu naknadi troškove postupka od 111.823,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana donošenja odluke pa do isplate. Odbijen je deo tužbenog zahteva za isplatu neisplaćenih dnevnica preko dosuđenog iznosa do traženog iznosa od 673.738,33 dinara. Predlog tužioca za oslobađanje od plaćanja sudske takse je odbijen.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 245/15 od 02.03.2015. godine, žalba tužioca je delimično usvojena i prvostepena presuda u odbijajućem delu preinačena tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime dnevnice isplati pored dosuđenog iznosa od 10.182,00 dinara iznos od još 663.556,33 dinara, a dosuđeni iznos troškova postupka sa iznosa od 111.823,00 dinara povišen na 223.646,00 dinara, dok je u preostalom delu žalbu tužioca i žalbu tuženog u celosti odbio i navedenu presudu u nepreinačenom delu odluke o troškovima postupka i delu odluke o isplati putnih troškova potvrdio. Obavezao je tuženog da tužiocu na ime naknade žalbenih troškova isplati 22.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava pozivajući se na član 404. ZPP.

Imajući u vidu datum donošenja pobijane odluke, revizija je dozvoljena kao redovna na osnovu člana 403. stav 2. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 55/14).

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 01.02.2010. do 03.11.2010. godine kada mu je na osnovu sporazuma prestao radni odnos. Utvrđeno je da tuženi tužiocu na poslovima vozača teretnog vozila nosivosti preko 7,5 tona saglasno zaključenom ugovoru o radu i opštem aktu za označeni period nije isplatio 79.380,20 dinara, putne troškove od mesta prebivališta u K. do mesta rada u V. i obratno u ukupnom iznosu od 19.007,00 dinara, regres za korišćenje godišnjeg odmora u iznosu od 701,00 dinar i troškove službenog putovanja u inostranstvu u iznosu od 82 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan 31.08.2013. godine u iznosu od 10.182,00 dinara koji iznosi su utvrđeni veštačenjem.

Tužilac je sa tuženim kao poslodavcem ugovorio isplatu osnovne zarade od 22.000,00 dinara, pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u skladu sa članom 42. Pravilnika o radu. Ugovoreno je i pravo tužioca kao zaposlenog na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa posla, dnevnica za službeno putovanje, smeštaj i ishranu za rad na terenu u skladu sa Pravilnikom. Pored toga, po osnovu ugovora o radu i Pravilnika o radu tuženog sa izmenama i dopunama, ugovorena su primanja na ime toplog obroka od 100,00 dinara, troškovi dolaska i odlaska sa posla u visini prevozne karte u javnom saobraćaju, regresa za godišnji odmor u visini 1.000,00 dinara godišnje, dnevnica za službeno putovanje u inostranstvo u iznosu od 41 evro bez obzira u kojoj zemlji se službeno putovanje obavlja.

Pravilnikom o radu tuženog od 01.12.2006. godine utvrđena je isplata zarada, toplog obroka i putnih troškova do 30. u mesecu za prethodni mesec.

Prilikom polaska na službena putovanja tužiocu je isplaćivan novac na ime akontacije koji je za tu namenu najčešće iznosio 800 evra i 8.000,00 dinara, zavisno od relacije puta, a koji je predviđen za troškove putarine, eventualnih kazni u koje su uračunate dnevnice od 41 evro. Po povratku sa službenog puta tužilac je vršio obračun troškova koje je imao predavao putni nalog na osnovu koga se vršilo sravnjenje zaduženog iznosa na ime akontacije i troškova koje je tužilac imao na službenom putu, pa bi se na kraju meseca prilikom obračuna zarade vršio konačan obračun.

Na osnovu putnih naloga za službeno putovanje u inostranstvo koje je tužilac obavljao za tuženog, a prema Pravilniku o radu tuženog koji u spornom periodu važio kod tuženog, tužiocu nije izvršena isplata za dva dana službenog putovanja, tako da mu je po ovom osnovu manje isplaćen iznos od 82 evra koji u dinarskoj protivvrednosti na dan 31.08.2013. godine iznosi 10.182,00 dinara. Na osnovu nalaza i mišljenja drugog veštaka koji je dat na osnovu Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika u visini dnevnice za službeni put u Mađarsku po 65 evra u Holandiju 79 evra, za Nemačku po 87 evra, za Hrvatsku po 41 evro, za Belgiju po 103 evra, za Italiju po 52 evra, obračunate, a neisplaćene dnevnice tužioca za utuženi period iznose 673.738,83 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je dosudio dnevnice koje su obračunate prema Pravilniku o radu.

Suprotno, po oceni drugostepenog suda tužiocu pripada obračun neisplaćenih dnevnica prema Uredbi o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, koju je dosudio tužiocu preinačujući prvostepenu presudu u tom delu.

Pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je tužiocu dosudio dnevnice prema uredbi o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika.

Prema članu 118. tačka 3. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' 24/05, 61/05) zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog i za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu i to pod uslovima, na način i u visini, odnosno najmanjoj visini utvrđenoj posebnim propisima.

Po pravilnoj oceni drugostepenog suda, Pravilnik tuženog nema karakter posebnog propisa na koji upućuju navedene norme materijalnog prava već karakter opštih akata tuženog kao poslodavca na osnovu čl. 1, 3. i 8. Zakona o radu. Zbog toga se i po oceni Vrhovnog kasacionog suda na odnos između parničnih stranaka primenjuje Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika. S obzirom da je tuženi kao poslodavac uputio zaposlenog na službeni put u inostranstvo da za njega obavi određeni posao, pravilno je obavezan da zaposlenom naknadi troškove službenog putovanja u visini utvrđenoj navedenom Uredbom.

Na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o zahtevu Republičkog javnog tužioca za preispitivanje pravnosnažne presude na osnovu člana 423. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev neosnovan.

U zahtevu za preispitivanje pravnosnažne presude Republički javni tužilac je naveo da je povređen javni interes na štetu tuženog zbog toga što je na odnos između parničnih stranaka primenjena Uredba, a da sudovi, a naročito drugostepeni sud prilikom donošenja odluke nije imao u vidu da je Zakon o radu izmenjen (''Službeni glasnik RS'' 75/14) stupio na snagu 29.07.2014. godine i da na sasvim drugi način propisuje određivanje ino dnevnica.

Navodi Republičkog javnog tužioca su neosnovani.

Na odnos između radnika i poslodavca primenjuje se Zakon o radu koji je važio u vreme postojanja radnog odnosa. U ovom slučaju, tužilac je kao zaposleni bio u radnom odnosu kod tuženog do 2011. godine. Zbog toga se na ovu situaciju primenjuje Zakon o radu (''Službeni glasnik RS'' 24/05 i 61/05), a ne izmenjen Zakon o radu (''Službeni glasnik RS'' 75/2014) koji se primenjuje od 29.07.2014. godine.

Kako je na osnovu zakona koji se primenjuje na spornu situaciju tužiocu dosuđena naknada, sud je odbio zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude kao neosnovan.

Na osnovu člana 424. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća sudija

Ljubica Milutinović,s.r.