Zakonitost otkaza ugovora o radu usled ukidanja radnog mesta i tehnoloških promena

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužilje, sa zahtevom za naknadu troškova povodom njegovog sastava.

Ispitujući pobijanu pravnosnažnu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23 – dr.zakon), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijski navodi da je u postupku donošenja pobijane presude učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP Vrhovni sud nije cenio, jer ova povreda postupka ne može biti revizijski razlog prema članu 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu ... . Osporenim rešenjem broj ... od 29.05.2013. godine otkazan joj je ugovor o radu od 15.05.1989. godine sa svim aneksima, zbog organizacionih i tehnoloških promena usled kojih je došlo do smanjenja obima posla kod tuženog i prestanka potrebe za tužiljinim radom. Pre prestanka radnog odnosa tužilji je isplaćena otpremnina u iznosu od 415.800,00 dinara. Iz obrazloženja rešenja o otkazu ugovora o radu (sa aneksima) proizilazi da je Upravni odbor tuženog doneo odluku 21.05.2013. godine, kojom je usled organizacionih i tehnoloških promena utvrđen prestanak potrebe za radom tužilje na radnom mestu ... i tužilja je utvrđena kao višak zaposlenih. Odlukom o izmeni Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta kod tuženog od 21.05.2013. godine ukinuto je radno mesto ... . Ova odluka je objavljena istog dana na oglasnoj tabli tuženog i stupila je na snagu osmog dana od dana objavljivanja, a sa oglasne table je skinuta 07.06.2013. godine. Sindikalna organizacija se 28.05.2013. godine izjasnila na obe ove odluke. Rešenje o otkazu ugovora o radu tužilja je primila 29.05.2013. godine, a prema ovom rešenju radni odnos joj je prestao sa 31.05.2013. godine. Tehnološke promene koje su prouzrokovale višak zaposlenih nastale su zbog uvođenja novog elektronskog sistema rada u organizacionoj jedinici Sektor za poslove podrške - Odeljenja pisarnice i arhive, gde je uvedeno elektronsko evidentiranje i zavođenja dokumentacije, kao i elektronsko čuvanje i pregled dokumentacije u digitalnom obliku u bazi informacionih sistema, zbog čega je došlo do bitno manje potrebe angažovanja ljudskih resursa za obavljanje ovih poslova. Zbog ovih tehnoloških promena prestala je potreba za radom na radnim mestima: viši upisničar-arhivar, upisničar-arhivar, kurir-upisničar i stručni saradnik za koordinaciju komisije. U tom periodu kod tuženog je bilo 34 zaposlenih na neodređeno vreme i četvoro zaposlenih su predstavljali tehnološki višak. Na spisku zaposlenih koji su proglašeni za tehnološki višak od 21.05.2013. godine tužilja se nalazila pod rednim brojem 3. Pri tome nije postojala mogućnost raspoređivanja tužilje na drugo radno mesto, prekvalifikacije, rada sa nepunim radnom vremenom ili rada kod drugog poslodavca. U trenutku donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu tužilja je radila na poslovima ..., a po potrebi i ... . Na istim poslovima radilo je ukupno troje izvršilaca, a samo jedan izvršiulac je ostao i to kao šef pisarnice, koji je ostao da obavlja poslove elektronske evidencije predmeta. Sastavni deo tužiljinog posla bio je i ... posao, odlazak na poštu, preuzimanje pošte, otvaranje, raspoređivanje, koji posao je obavljao i kolega koji je takođe dobio otkaz. U arhivi je bilo ukupno 20.000 predmeta, a tužilja je dnevno zavodila oko 100 podnesaka, tako što je sve ručno unosila u delovodnik, a računar je koristila za slanje elektronske pošte. Poslove na kojima je radila tužilja nastavio je da radi BB kao šef pisarnice, a obuka vezana za novu aplikaciju koja je startovala od septembra- oktobra 2013. godine vršena je kod tuženog od maja do oktobra 2013. godine kada je sav posao pisarnice obavljao šef pisarnice.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za poništaj osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu i akcesorni zahtev za vraćanje tužilje na rad, ocenjujući da su se u konkretnom slučaju stekli uslovi za otkaz ugovora o radu iz člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu i člana 139. Pravilnika o radu tuženog od 22.03.2012. godine, zbog prestanka potrebe za tužiljinim radom usled tehnoloških i organizacionih promena kod tuženog poslodavca. Prema obrazloženju ovog suda, tuženi je u postupku utvrđivanja viška zaposlenih za čijim radom prestaje potreba, koji je prethodio donošenju rešenja o otkazu ugovora o radu tužilji, u svemu postupio u skladu sa odredbama Zakonom o radu i Pravilnikom o radu, jer je prethodno pravilno doneo Odluku o izmeni Pravilnika o sistematizaciji radnim mesta i Odluku o prestanku potrebe za obavljanjem određenih poslova, koje, bez obzira što su donete istog dana 21.05.2013. godine, su stupile na pravnu snagu 29.05.2013. godine, dakle pre nego što je tužilji prestao radni odnos 31.05.2013. godine.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio date razloge i pravnu argumentaciju prvostepenog suda, sa dodatnom argumentacijom da je poslodavac ovlašćen da Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova utvrđuje organizacione delove, naziv i opis poslova, vrstu i stepen zahtevane stručne spreme, odnosno obrazovanja i druge posebne uslove za rad na tim poslovima, te da iz takvog ovlašćenja proizilazi i njegovo ovlašćenje da izmenama tog akta ukida određene poslove, menja njihov opis spajanjem ili razdvajanjem ranije utvrđenih poslova i menja broj izvršilaca na tim poslovima. Prema stanovištu ovog suda, pobijano rešenje tuženog nije zasnovano na nezakonitoj Odluci o prestanku potrebe za obavljem određenih poslova, budući da je utvrđeno da su ova odluka Upravnog odbora tuženog i Odluka o izmeni Pravilna o sistematizaciji radnih mesta kod tuženog zakonito stupile na pravnu snagu pre prestanka radnog odnosa tužilje. U pogledu dela tužbenog zahteva da se obaveže tuženi da tužilju rasporedi na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, drugostepeni sud smatra da se radi o zahtevu koji ne spada u sudsku nadležnost jer se to pitanje rešava saglasnošću volja poslodavca i zaposlenog zaključivanjem ugovora o radu pri vraćanju zaposlenog na rad u izvršenju odluke donete u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu, te je u tom delu ukinuo prvostepenu presudu i odbacio tužbu zbog učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP.

Vrhovni sud smatra da su nižestepeni sudovi, suprotno navodima revizije, pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Odredbama člana 153. do 160. Zakona o radu regulisan je postupak rešavanja viška zaposlenih, pa je tako prema članu 153. poslodavac dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, ali pod određenim, dalje propisanim uslovima, što prvenstveno zavisi od broja zaposlenih za kojima prestaje potreba za radom u odnosu na ukupan broj zaposlenih na neodređeno vreme, pa je tako pod tačkom 1) propisano da je uslov za obavezno donošenje programa rešavanja viška zaposolenih ako prestaje potreba za najmanje 10 zaposneih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu više od 20, a manje od 100 zaposlenih na neodređeno vreme. Članom 155. istog Zakona je propisano šta program treba da sadrži i ko su donosioci programa, dok je članom 154. propisana obaveza poslodavca da pre donošenja programa, u saradnji sa reprezentativnim sindikatom kod poslodavca i republičkom organizacijom nadležnom za zapošljavanje, preduzme odgovarajuće mere za novo zapošljavanje viška zaposlenih, a članom 156. propisana je obaveza sindikata da dostavi mišljenje, kao i obaveza republičke organizacije nadležne za zapošljavanje da dostavi predlog mera. Odredbama člana 158. i 159. ovog Zakona, propisana je obaveza poslodavca da zaposlenom za čijim radom je prestala potreba isplati otpremninu.

Članom 139. Pravilnika o radu tuženog od 22.03.2012. godine, propisano je da ukoliko poslodavac utvrdi poslove za čijim je obavljanjem prestala potreba, a prema Zakonu i Pravilniku nije u obavezi da donosi Program rešavanja viška zaposlenih, tada Odluku o rešavanju viška zaposlenih donosi Upravni odbor, dok je članom 132. propisano da višak zaposlenih utvrđuje poslodavac polazeći od okolnosti da zaposleni radi na poslovima za čijim obavljanjem je prestala potreba ili čiji je obim smanjen.

U konkretnom slučaju, pri utvrđenju da je u momentu kada je tužilja utvrđena kao višak zaposlenih tuženi imao 34 zaposlenih na neodređeno vreme, a četvoro zaposlenih su predstavljali tehnološki višak, tuženi nije imao zakonsku obavezu da prethodno donosi Program rešavanja viška zasposlenih. U takvoj situaciji, kada je kod tuženog u periodu od 30 dana prestala potreba za obavljenjem poslova za manje od 10 zaposlenih, pravilno je tuženi postupio kada je njegov nadležni organ – Upravni odbor doneo samo Odluku o prestanku potrebe za obavljanjem određenih poslova u skladu sa citiranom članom 139. Pravilnika o radu, a na osnovu donete Odluke o izmenama Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta. Činjenica da su obe odluke donete istog dana i da su istog dana stupile na pravnu snagu ne utiče na pravilnost i zakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu tužilji, budući da su obe odluke stupile na snagu pre nego što je tužilji prestao radni odnos. Takođe, pre nego što je tužilji otkazan ugovor o radu, tuženi je zatražio mišljenje nadležnog sindikata i utvrdio je da nema mogućnost raspoređivanja tužilje na drugo radno mesto, prekvalifikacije, rada sa nepunim radnom vremenom ili rada kod drugog poslodavca i isplaćena joj je pripadajuća otpremnina. Shodno tome, prema stanovištu Vrhovnog suda, tuženi je sproveo postupak otkaza po navedenom zakonskom osnovu u svemu u skladu sa relevantnim odredbama Zakona o radu i svog Pravilnika o radu. Neosnovani su i navodi revizije da da je tuženi bio u obavezi da prethodno obavesti tužilju o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu u smislu člana 180. Zakona o radu. Ovo iz razloga što tužilji nije otkazan ugovor o radu zbog toga što je učinila povredu radne obaveze ili radne discipline, u kom slučaju bi tuženi bio dužan da je upozori o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, već joj je radni odnos prestao zbog prestanka potrebe za njenim radom usled tehnoloških i organizacionih promena kod tuženog u skladu sa članom 179. tačka 9. Zakona o radu, koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja o otkazu.

Takođe, kako je do ukidanja radnog mesta tužilje došlo usled tehnoloških i organizacionih promena budući da je tuženi uveo novi sistem rada u sektoru u kojem je radila tužilja, a koji se ogleda u uvođenju elektronskog evidentiranja i praćenja predmeta, kao i elektronskog čuvanja i pregleda dokumentacije, to su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je postojao osnov za primenu otkaznog razloga propisanog u članu 179. tačka 9) Zakona o radu, jer je radno mesto na kom je tužilja bila raspoređena ukinuto izmenama Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta, a tuženi nije mogao tužilji da obezbedi premeštaj na drugo odgovarajuće radno mesto, niti da sprovede neku od mera iz člana 155. stav 1. tačka 5) Zakona o radu. Pri činjeničnom utvrđenju da je radno mesto tužilje ukinuto, što se neosnovano osporava revizijom, tuženi nije bio u obavezi da primeni kriterijume propisane zakonom i kolektivnim ugovorom tuženog, jer je primena kriterijuma obavezna samo u situaciji smanjenja broja izvršilaca na istom radnom mestu, što ovde nije slučaj. Činjenica da su poslovi ukinutog radnog mesta na koje je tužilja bila raspoređena nastavili da se obavljaju kod tuženog od strane drugog zaposlenog bez uticaja je na pravilnost pobijane odluke, jer je autonomno pravo poslodavca da samostalno, prema svojim potrebama, u cilju racionalizacije i uštede i u skladu sa svojom poslovnom politikom, odredi način na koji će organizovati proces rada i obavljanje poslova. Naime, deo autonomije poslodavca, koji samostalno utvrđuje organizacionu strukturu i poslove koji se vrše u organizacionim delovima, je i da vršenje određenih poslova organizuje od strane jednog ili više izvršilaca, na način kako smatra da je to u njegovom najboljem interesu, uz obavezu poštovanja imperativnih zakonskih normi u pogledu zaštite prava zaposlenih. Pri tome, nije u nadležnosti suda da ispituje i ceni celishodnost i opravdanost takvog postupanja poslodavca. Tuženi u konkretnom slučaju nije postupio suprotno odredbi člana 182. stav 1. Zakona o radu, jer na poslovima koje je tužilja obavljala, a koji su opštim aktom tuženog ukinuti, nije zaposlio druga lica, već je vršenje tih poslova rasporedio na drugo radno mesto – šef pisarnice sa jednim izvršiocem, a sve u skladu sa pravom tuženog kao poslodavca da prema svojim potrebama u cilju racionalizacije i uštete i u skladu sa svojom poslovnom politikom samostalno odredi način na koji će organizovati proces rada i obavljanje pojedinih poslova. S obzirom da je tužiljino radno mesto ukinuto, poslodavac nije bio u obavezi da primeni kriterijume radi odlučivanja ko će od zaposlenih biti proglašen za zaposlenog za čijim radom je prestala potreba.

Takođe, prvostepeni sud je našao da su odluke tuženog o izmeni Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta i o prestanku potrebe za obavljanjem određenih poslova pravilno donete i da nema pravnih smetnji što je datum njihovog donošenja isti, jer su ove dve odluke funkcionalno potpuno različite i stupanje na snagu Odluke o izmeni Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta nije prethodni uslov za donošenje odluke Upravnog odbora. Tuženi je na osnovu Odluke o izmeni Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta, a nakon što je stupila na snagu, doneo rešenja o otkazu ugovora o radu svih zaposlenih kojima je zbog izmene sistematizacije ukinuto radno mesto, između ostalih i tužilji. Polazeći od činjenice da je ova odluka istaknuta na oglasnu tablu tuženog 21.05.2013. godine i da je na pravnu snagu stupila osmog dana od dana objavljivanja, što je 29.05.2013. godine, a kako je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji doneto 29.05.2013. godine i u ovom rešenju je navedeno da tužilji prestaje radni odnos sa 31.05.2013. godine, to je bez značaja činjenica da je navedena odluka Upravnog odbora tuženog skinuta sa oglasne table tek 07.06.2013. godine, što ne utiče na zakonitost i pravilnost osporenog rešenja, o čemu su se pravilno izjasnili i nižestepeni sudovi.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković