Odbijanje zahteva za preobražaj radnog odnosa zbog neispunjenosti zakonskih uslova

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Marine Milanović i Katarine Manojlović Andrić, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Željko Lekić, advokat iz ..., protiv tuženog „Delta term“ DOO iz Beograda, čiji je punomoćnik Zoran Milošević, advokat iz ..., radi poništaja rešenja i isplate, odlučujući o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1316/17 od 16.01.2019. godine, na sednici održanoj 13.05.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1316/17 od 16.01.2019. godine.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova na ime odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Prvi osnovni sud u Beogradu, presudom P1 11630/10 od 05.10.2016. godine, odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se utvrdi da je tuženi nezakonito udaljio sa rada 08.11.2007. godine i da je došlo do preobražaja radnog odnosa iz radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, tako što je tužilja radila 5 radnih dana posle isteka ugovora o radu na određeno vreme, kao i da je tužilja u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme počev od 01.11.2007. godine (stav prvi izreke). Odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se obaveže tuženi da vrati tužilju na rad (stav drugi izreke). Odbacio je kao nedozvoljenu tužbu tužilje, kojom je tražila da se obaveže tuženi da rasporedi tužilju na radno mesto ..., koje je obavljala pre udaljenja sa rada ili na drugo mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi (stav treći izreke). Odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se obaveže tuženi da isplati tužilji naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja joj po zakonu pripadaju za period od 15.11.2007. godine do vraćanja na rad, isplati naknadu za topli obrok za septembar, oktobar i za period od 01. do 08.11.2007. u ukupnom iznosu od 7.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.12.2007. godine (stav četvrti izreke). Odbacio je kao neurednu tužbu tužilje u delu tužbenog zahteva, kojim je tražila da se obaveže tuženi da izvrši za tužilju uplatu obaveznih doprinosa za period od 15.11.2007. godine do vraćanja na rad (stav peti izreke). Obavezao je tužilju da naknadi tuženom troškove parničnog postupka u iznosu od 264.750,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema pisanog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja (stav šesti izreke).

Apelacioni sud u Beogradu, presudom Gž1 1316/17 od 16.01.2019. godine, odbio je kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 11630/10 od 05.10.2016. godine (stav prvi izreke). Odbio je kao neosnovane zahteve tužilje i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u pobijanom delu na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13- US), koji su u konkretnoj situaciji primenjuje na osnovu odredbe člana 506. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18) i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U provedenom postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 399. ZPP. Kako je revizija izjavljena i zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, to se prema oceni ovoga suda u tom delu navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog na osnovu ugovora o radu od 04.09.2007. godine i to na probnom radu, na radnom mestu ... u trajanju od mesec dana od 04.09.2007. godine do 01.10.2007. godine. Tužilja i tuženi su 02.10.2007. godine zaključili Ugovor o radu, na osnovu kog je tužilja zasnovana radni odnos kod tuženog na određeno vreme od 02.10.2007. godine do 31.10.2007. godine, na radnom mestu ... . Od 01.11.2007. godine, tužilja nije radila kod tuženog, već je dolazila u prostorije tuženog još nekoliko puta, da bi uzela svoje lične stvari i zamolila direktora tuženog za novčanu pomoć koju joj je direktor tuženog isplatio 08.11.2007. godine u iznosu od 27.090,00 dinara, što je tužilja potvrdila svojeručnim potpisom (Tužba je podneta 24.01.2008. godine).

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, kada je odbijen tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila utvrđenje preobražaja radnog odnosa sa određenog vremena na neodređeno vreme, da se obaveže tuženi da vrati tužilju na rad, da naknadi tužilji štetu u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja joj po zakonu pripadaju za period od 15.11.2007. godine do vraćanja na rad i isplati naknadu za topli obrok za period septembar, oktobar i period od 01.do 08.11.2007. godine u ukupnom iznosu od 7.000,00 dinara, kao i u delu kojim je odbačena tužba tužilje kojom je tražila da se rasporedi na radnom mestu ..., koje je obavljala pre udaljenja sa rada i na drugom radnom mestu koje odgovara njenoj stručnoj spremi, kao i da se obaveže tuženi da za tužilju izvrši uplatu obaveznih doprinosa za period od 15.11.2007. godine do vraćanja na rad.

Odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05 do izmena Zakona o radu objavljenih u „Službenom glasniku RS“ broj 75/14) je bilo propisano da, radni odnos zasniva se na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i sl, za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od dvanaest meseci. Odredbom stava 2. ovog člana, da, pod prekidom iz stava 1. ovog člana ne smatra se prekid rada kraći od 30 radnih dana. Odredbom stava 4. ovog člana, da, radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka na koji je zasnovan radni odnos.

Kako iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilja kod tuženog radila do 31.10.2007. godine, na osnovu ugovora o radu na radnom mestu ... i da nije nastavila da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka na koji je bio zaključen ugovor o radu (najmanje pet radnih dana posle počev od 01.11.2007. godine), već samo dolazila u prostorije tuženog nekoliko puta da bi između ostalog uzela svoje lične stvari, to nije ispunjen uslov iz člana 37. stav 4. Zakona o radu, za utvrđenje preobražaja radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme, zbog čega su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Nisu od uticaja na drugačiju odluku ovoga suda navodi revizije, kojima se ukazuje da je više nego jasno da je 08.11.2007. godine tužilji isplaćen prvi deo novembra odnosno da je to dovoljan dokaz da je tužilja radila od 01.11.2007. godine do 08.11.2007. godine, s obzirom na to da se zarada sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu u smislu odredbe člana 105. stav 1. Zakona o radu i isplaćuje najmanje jedanput mesečno, najkasnije do kraja tekućeg meseca za prethodni mesec u smislu odredbe člana 110. stav 1. Zakona o radu. Stoga je nelogično da je zarada tužilji 08.11.2007. godine, isplaćena, kako se to u reviziji navodi za prvi deo novembra, već se očigledno radilo o drugoj vrsti isplate, odnosno određene naknade.

Isto tako, nisu od uticaja na drugačiju odluku ovoga suda navodi revizije, kojima se ukazuje na nepostojanje pisanog upozorenja za postojanje razloga za otkaz ugovora o radu kao i rešenja o prestanku radnog odnosa otkazom ugovora o radu, s obzirom na to da je u konkretnoj situaciji tužilji radni odnos kod tuženog prestao istekom roka na koji je zasnovan, iz razloga propisanog odredbom člana 175. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, a ne zbog otkaza ugovora o radu od strane poslodavca razloga propisanog odredbom člana 175. stav 1. i 4. Zakona o radu, zbog čega nije neophodno donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa, kao ni postojanje pisanog upozorenja, s obzirom na to da isto predviđeno samo u situaciji prestanka radnog odnosa otkazom ugovora o radu u smislu odredbi člana 179. tačka 1. – 6. a u vezi člana 180. Zakona o radu.

Kako je odbijen tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje postojanja radnog odnosa na neodređeno vreme, to je pravilno odbijen i tužbeni zahtev tužilje za vraćanje na rad i naknadu štete u smislu člana 191. Zakona o radu.

Pri tom, nije neophodno dalje detaljno obrazlagati ovu presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, već se tužilja kao revident upućuje na obrazloženje pobijane presude da se nepotrebno ne bi ponavljalo u smislu odredbe člana 405. stav 2. ZPP.

U reviziji se ukazuje i na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. Međutim, revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja shodno odredbi člana 398. stav 2. ZPP.

Troškovi na ime odgovora na reviziju nisu bili potrebni radi vođenja parnice, zbog čega je odbijen, kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova na ime odgovora na reviziju na osnovu odredbe člana 150. stav 1. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbi člana 405. stav 1. ZPP i člana 161. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić