Ograničenje prava na naknadu štete nakon nezakonitog razrešenja direktora

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu – stava drugog i trećeg izreke, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija).

Revizija tužilje u pobijanom delu je dozvoljena primenom člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, zbog čega nije bilo mesta oceni dozvoljenosti izuzetne revizije primenom člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, pa je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju, tužilja je rešenjem Skupštine opštine ... od 07.11.2013. godine imenovana za v.d. direktora tuženog, a zatim rešenjem broj 02-6965 od 12.12.2014. godine imenovana za direktora tuženog na mandatni period od četiri godine. Dužnosti direktora tužilja je razrešena rešenjem Skupštine opštine ... broj 02-97 od 27.02.2015. godine, pre isteka mandata, od kada obavlja poslove lekara opšte prakse, koje je obavljala i pre imenovanja. Istog dana kada je tužilja razrešena dužnosti direktora, rešenjem Skupštine opštine ... imenovano je drugo lice za v.d. direktora tuženog. Presudom Višeg suda u Prokuplju P 06/15 od 01.09.2015. godine, potvrđenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2549/15 od 20.10.2015. godine, poništeno je rešenje Skupštine opštine ... broj 02-97 od 27.02.2015. godine o razrešenju tužilje sa dužnosti direktora Doma zdravlja ... i odbijen tužbeni zahtev za vraćanje tužilje na dužnost direktora tuženog. Tužilja traži isplatu razlike između isplaćene i pripadajuće zarade koju bi ostvarila u periodu od februara 2015. do maja 2016. godine da nije došlo do nezakonitog razrešenja sa dužnosti direktora tuženog, a visina naknade štete utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomske struke.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredaba člana 164. i 191. stavovi 1, 2. i 3. Zakona o radu usvojio tužbeni zahtev, ocenivši da tužilja, koja je nezakonitim rešenjem razrešena dužnosti direktora Doma zdravlja ..., osnovano potražuje razliku između isplaćene do pripadajuće zarade od ustanove u kojoj je ostvarila prava iz radnog odnosa, pa je obavezao tuženog da tužilji isplati tu razliku zarade za ceo sporni period (od februara 2015. godine do maja 2016. godine).

Odlučujući o žalbi tuženog, drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu zaključivši da tužilji pripada pravo na naknadu štete zbog manje ostvarene zarade za period od dana razrešenja sa dužnosti direktora tuženog (27.02.2015. godine) do dana pravnosnažnosti odluke kojom je rešenje o razrešenju poništeno (20.10.2015. godine), dok joj pravo na naknadu štete ne pripada za period od novembra 2015. do maja 2016. godine, s obzirom da tužilja u ranije vođenom postupku pred Višim sudom u Prokuplju, uz zahtev da se poništi rešenje o razrešenju sa dužnosti direktora Doma zdravlja ... i tužilja vrati na dužnost direktora tuženog, nije tražila i poništaj rešenja o imenovanju drugog lica na u v.d. direktora, zbog čega je njen zahtev za vraćanje na dužnost direktora tuženog pravnosnažno odbijen kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda je pravilno, a revizijom se neosnovano osporava pravilna primena materijalnog prava.

Odredbom člana 164. Zakona o radu propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom.

Odredbom člana 191. Zakona o radu propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio.

U konkretnom slučaju, na osnovu rešenja tuženog od 27.02.2015. godine, tužilji je prestala dužnost direktora Doma zdravlja ... pre isteka mandata od četiri godine, nakon čega je tužilja nastavila da radi kod tuženog kao lekar opšte prakse, dok je istog dana kada je tužilja razrešena dužnosti direktora, rešenjem Skupštine opštine ... imenovano je drugo lice za v.d. direktora tuženog. Rešenje o razrešenju tužilje od 27.02.2015. godine poništeno je kao nezakonito pravnosnažnom sudskom odlukom od 20.10.2015. godine. Nezakonitim rešenjem tužene kojim je tužilja razrešena dužnosti direktora, tužilji je prouzrokovana materijalna šteta u visini razlike između zarade koja joj je isplaćivana i one koju bi ostvarivala da do nezakonitog prestanka dužnosti nije došlo, ali samo za period od februara 2015. godine do oktobra 2015. godine, je pravnosnažno poništeno rešenje o razrešenju, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud. Međutim, za period od novembra 2015. godine tužilja nema pravo na isplatu razlike zarade, jer poslove direktora tuženog u tom periodu nije obavljala niti je mogla da ih obavlja, s obzirom da je istog dana kada je tužilja razrešena dužnosti direktora doma zdravlja za v.d. direktora tuženog imenovano drugo lice, čije imenovanje tužilja nije osporila, zbog čega je u pravnosnažno okončanom postupku vođenom radi poništaja odluke o razrešenju tužilje njen zahtev za vraćanje na dužnost direktora doma zdravlja odbijen kao neosnovan. Za reintegraciju u vidu isplate zarade koju bi tužilja ostvarila da nije bilo nezakonitog rešenja tuženog, suprotno revizijskim navodima, relevantna je činjenica da je funkciju v.d. direktora tuženog nakon donošenja rešenje o razrešenju tužilje vršilo drugo lice, na osnovu odluke o imenovanju Skupštine opštine ... koja je konačna i pravnosnažna, i koju odluku tužilja nije osporila, zbog čega nakon poništaja odluke o razrešenju tužilja nije mogla po automatizmu nastaviti da obavlja poslove direktora tuženog do isteka mandata.

Kako period važenja nezakonitog akta o razrešenju određuje u konkretnom slučaju i obim štete koji pripada tužilji, to je i po stanovištu Vrhovnog suda, neosnovan zahtev tužilje za isplatu razlike zarade počev od novembra 2015. godine jer od tog perioda nema nezakonitog postupanja tuženog na štetu tužilje, odnosno ne postoji osnov odgovornosti tuženog za naknadu štete koju tužilja potražuje u vidu razlike između isplaćene zarade i zarade koju bi ostvarila da nije bilo nezakonitog rešenja tuženog.

S obzirom na izloženo, odlučeno je kao u izreci, primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković