Ostvarivanje prava profesionalnih vojnih lica na naknadu za prekovremeni rad

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) pa je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tužene u statusu profesionalnog vojnog lica u činu desetara i dužnosti čuvara u VP ... . Prema evidenciji komandira majora, tužilac je u periodu od 01.05.2019. godine do 30.06.2021. godine ostvario ukupno 226 sati prekovremenog rada. Rešenjima poslodavca od 23.03.2020., 10.04.2020. i 15.06.2020. godine zaposlenima, među kojima je i tužilac, priznato je pravo na isplatu dodatka za svaki sat prekovremenog rada u visini 26% vrednosti radnog sata plate. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke pripadajuća uvećana neto zarada tužiocu za 154 sati prekovremenog rada u periodu od 01.05.2019.godine do 30.06.2021.godine, na osnovu evidencije tuženog o ostvarenim i iskorišćenim radnim satima i mesečnih izveštaja o plati o isplaćenim satima prekovremenog rada ukupno iznosi 43.600,12 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, nalazeći da ne postoji pravni osnov za isplatu traženog iznosa, odnosno konačno i pravnosnažno rešenje nadležnog organa tužene. Tužilac je imao mogućnost da zahtev za priznavanje prava na novčanu naknadu po osnovu prekovremenog rada podnese nadležnoj vojnoj jedinici čiji je starešina dužan da povodom podnetog zahteva donese rešenje u upravnom postupku, ali je propustio da tako postupi. Sudska kontrola je obezbeđena u upravnom sporu. U toj situaciji tužilac nema pravo na naknadu štete zbog nezakonitog ili nepravilnog rada organa tužene u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je obavezao tuženu da tužiocu na ime neisplaćenog prekovremenog rada isplati potraživane iznose za sporni period. Po stanovištu tog suda tužena u obavezi da tužiocu isplati sporni iznos na ime dodatka za prekovremeni rad na osnovu odredbi članova 85. stav 1. i 98. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 116/07 i 10/15), člana 34. stav 1. Pravilnika o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih pripadnika Vojske Srbije („Službeni vojni list“ br. 28/11 i 31/15), člana 35. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije (prečišćen tekst „Službeni vojni list“ broj 10/17). Naime, nezavisno od toga da li se radi o plati za obavljeni rad iz klasičnog radnopravnog odnosa ili radnog odnosa u kome je država poslodavac, ovo pravo mora da uživa neposrednu pravnu zaštitu u sudskom postupku, s obzirom da se radi o zajemčenom pravu iz člana 60. stav 4. Ustava – pravičnoj naknadi za rad. U situaciji kada tužena nije omogućila tužiocu korišćenje slobodnih sati ostvarenih prekovremenim radom, niti je tužena ispatila tužiocu uvećanje zarade po navedenom osnovu, to postoji osnov odgovornosti tužene za štetu koju prouzrokuju njeni organi iz člana 172 Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je preinačenjem prvostepene presude pogrešno primenio materijalno pravo.

Rad duži od punog radnog vremena predviđen je članom 83. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 116/07 ... 94/19), kao elemenat posebnih uslova pod kojima profesionalno vojno lice (oficir, podoficir i profesionalni vojnik) vrši službu u Vojsci Srbije, zbog kojih se utvrđuje koeficijent za obračun plate koji je za 20% do 50% veći od koeficijenta utvrđenog na osnovu položaja i čina, a u okviru sredstava za plate obezbeđenih u budžetu Republike Srbije namenjenim za finansiranje odbrane. Prema stavu 2. tog člana, pod radom dužim od punog radnog vremena iz stava 1. istog člana smatra se rad u slučaju preduzimanja mera pripravnosti, uzbune u jedinici, odnosno ustanovi, za vreme vojnih vežbi, borbe protiv elementarnih nepogoda, dežurstva ili sličnih dužnosti u komandi, jedinici ili ustanovi Vojske Srbije, kao i u prilikama koje zahtevaju da se produži započeti rad čije bi obustavljanje ili prekidanje imalo štetne posledice za operativnu sposobnost komande, jedinice odnosno ustanove, ili bi bila naneta materijalna šteta, ili ugroženi životi i zdravlje vojnih lica i drugih građana.

Odredbom člana 15. stav 1. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije („Službeni vojni list“, broj 10 od 20.04.2017. godine - prečišćeni tekst) propisano je da oficiru, odnosno podoficiru u radnom odnosu na određeno vreme i profesionalnom vojniku, zbog posebnih uslova rada pod kojima vrši službu u Vojsci Srbije propisanih članom 83. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije, pripada koeficijent za posebne uslove službe u Vojsci Srbije u visini 20% od osnovnog koeficijenta.

Međutim, odredbom člana 98. Zakona o Vojsci Srbije propisano je da je profesionalno vojno lice dužno da radi duže od punog radnog vremena kad potrebe službe to zahtevaju, uz pismeni nalog nadležnog starešine (stav 1), s tim što takav prekovremeni rad ne može da traje duže od osam sati nedeljno niti duže od četiri sata dnevno (stav 2), izuzev u slučajevima predviđenim u trećem stavu tog člana. Prema članu 85. stav 1. navedenog zakona, profesionalnom vojnom licu uvećava se plata za časove noćnog rada, rada u dane praznika koji su zakonom određeni kao neradni dani i rada dužeg od punog radnog vremena, osim rada dužeg od punog radnog vremena iz člana 83. tog zakona.

Odredbom člana 35. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, pored ostalog, propisano je: da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije za svaki sat koji, po pisanom nalogu nadležnog starešine, radi duže od punog radnog vremena (prekovremeni rad) pripada sat i po slobodno (stav 1); da se prekovremeni rad tromesečno preračunava u slobodne sate koje profesionalni pripadnik Vojske Srbije mora da iskoristi najkasnije u roku od šest meseci od proteka tromesečja u kojem ih je ostvario (stav 2); da se izuzetno, profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji ne može da iskoristi slobodne sate zbog toga što priroda poslova radnog mesta zahteva tako obiman prekovremeni rad, može isplatiti dodatak za svaki sat prekovremenog rada koji iznosi 26% vrednosti radnog sata plate, uz prethodno pribavljenu saglasnost ministra odbrane (stav 3); da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji prekovremeno radi u slučajevima propisanim članom 83. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije ne pripada uvećanje iz člana 32. i 33. Pravilnika (noćni rad i rad na dane praznika koji nije radni dan) i iz stava 1. i 3. ovog člana (stav 4).

Prema odredbama čl. 141. i 142. Zakon o Vojsci Srbije, o pravima i obavezama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije odlučuje se u upravnom postupku. U prvom stepenu, o pravu tog lica odlučuje starešina komande jedinice ili vojne ustanove, a o žalbi na rešenje doneto u prvom stepenu odlučuje starešina vojne jedinice ili ustanove koji je neposredno pretpostavljeni starešini koji je doneo ožalbeno rešenje. Protiv odluke u drugom stepenu ili u slučaju „ćutanja administracije“, stranka može da pokrene upravni spor.

Odredbom člana 52. stav 3. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije propisano je da nadležni starešina rešenjem utvrđuje i dodatke na platu (izuzev dodatka za noćni rad i rad u dane praznika koji nisu radni dani, a koji se ostvaruje na osnovu radne liste), naknadu plate (izuzev naknade plate za vreme odsustva sa rada na dan praznika koji je neradni dan, a koja se ostvaruje na osnovu radne liste), otpremnini, jubilarnoj nagradi.

Iz izloženog, po stanovištu Vrhovnog suda sledi da je za ostvarenje prava po osnovu prekovremenog rada tužioca bilo neophodno obraćanje starešini vojne jedinice radi priznavanja i konkretizovanja tog prava - utvrđivanja prava na slobodne sate, kao pravila ili prava na isplatu uvećane plate, što je izuzetak za koji je potrebno utvrditi ispunjenost predviđenih uslova - nemogućnost korišćenja slobodnih sati zbog obimnosti prekovremenog rada i postojanje saglasnosti ministra odbrane za isplatu prekovremenog rada. Sve to utvrđuje nadležni starešina svojim rešenjem donetim po pravilima upravnog postupka, kroz prvi i drugi stepen odlučivanja, a sudska kontrola takvih odluka je propisana kroz upravni spor.

Stoga, pravilan je zaključak prvostepenog suda da u konkretnom slučaju ne postoji pravni osnov za isplatu traženog iznosa, odnosno konačno i pravnosnažno rešenje nadležnog organa tužene. Naime, u situaciji kada tužilac nije podnosio zahtev nadležnom starešini za priznavanje slobodnih sati na ime prekovremenog rada ili utvrđenje prava na isplatu uvećane plate, nema osnova za njegovo potraživanje, koje bi mu bilo moguće dosuditi samo po pravilima o naknadi štete, u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa koji mu nije omogućio korišćenje slobodnih sati priznatih pravnosnažnim rešenjem nadležnog starešine, odnosno nije izvršio isplatu novčanog iznosa utvrđenog takvim rešenjem.

Pravilna je i odluka prvostepenog suda o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Iz navedenih razloga, na osnovu odredbi člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužena je uspela u revizijskom postupku pa joj pripada pravo na naknadu troškova za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, primenom važeće Advokatske tarife.

Iz navedenog razloga, primenom odredbe člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković