Nedozvoljena revizija u radnom sporu o naknadi po osnovu klauzule konkurencije

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1650/23 od 14.08.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje – protivtužene i tuženog - protivtužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje – protivtužene za naknadu troškova postupka po žalbi, a stavom trećim izreke, zahtev tuženog – protivtužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u delu u kom nije uspeo u sporu, tuženi je na osnovu člana 404. ZPP izjavio posebnu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Pravnosnažna presuda u pobijanom delu zasnovana je na stanovištu da su tužilja, zaposlena i tuženi, poslodavac, u skladu sa pravnom prirodom i svrhom zabrane konkurencije predviđene članom 161. Zakona o radu, članom 18. ugovora o radu od 12.12.2016. godine zabranu ugovorili za period od dve godine nakon prestanka radnog odnosa tužilje kod tuženog, uz obavezu tuženog da joj za svaki mesec tog perioda isplaćuje naknadu u visini prosečne zarade u Republici Srbiji. Ocenjeno je da tuženi neosnovano traži utvrđenje ništavosti ove ugovorne klauzule koja je uneta tek u četvrti ugovor o radu na određeno vreme koji je zaključio sa tužiljom, imajući u vidu vrstu poslova koje je tužilja obavljala i da se nije koristio ugovorom predviđenim pravom da tužilju oslobodi ove klauzule.

Odluka suda u svakoj konkretnoj situaciji uslovljena je utvrđenim činjenicama, pa imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje i razloge na kojima je zasnovana pobijana presuda, po oceni Vrhovnog suda ne postoji potreba za odlučivanjem o izjavljenoj reviziji u svrhu ujednačavanja sudske prakse, niti postoje druga pravna pitanja zbog kojih bi se o izjavljenoj reviziji odlučilo kao o posebnoj.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije kao redovne po članu 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija nedozvoljena.

U parnicama iz radnih odnosa revizija je po članu 441. ZPP uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

U imovinskopravnim sporovima iz radnog odnosa za dozvoljenost revizije merodavan je opšti režim iz člana 403. ZPP. Stavom 3. ovog člana zakona propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba je podneta 21.11.2017. godine, a protivtužba 28.03.2018. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela presude je 1.127.760,00 dinara i pri merodavnom kursu evra predstavlja dinarsku protivvrednost 9.510 evra.

Kako vrednost predmeta spora ne prelazi imovinski cenzus koji omogućuje izjavljivanje revizije, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković