Nezakonitost otkaza zbog zloupotrebe prava na tehnološki višak

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane odluke nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije tuženog da drugostepeni sud nije dao ocenu iskaza tužilje i zakonskog zastupnika tuženog, koji su ponovo saslušani 28.03.2022. godine i obrazložio ocenu dokaza, ukazuje se na bitnu povredu odredaba parničnog iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koja nije propisana kao revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom pred drugostepenim sudom, pred kojim je otvorena rasprava u smislu člana 383. ZPP, tužilja je bila u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog po osnovu Ugovora o radu br. ../2014 od 01.02.2014. godine, na radnom mestu ... . Rešenjem tuženog, bez broja i datuma, tužilji je prestao radni odnos 17.01.2020. godine, otkazom ugovora o radu od strane poslodavca, primenom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu sa obrazloženjem da je za radom tužilje prestala potreba usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, odnosno smanjenja obima posla, kao i da nije bilo mogućnosti da se tužilji obezbedi neka od predviđenih mera za zapošljavanje Zakonom o radu i PKU (premeštaj na druge poslove, prekvalifikacija ili dokvalifikacija, rad sa skraćenim radnim vremenom). Nakon otkaza ugovora o radu tužilji, tuženi je zaposlio dve radnice – BB i VV koje su, prema iskazu zakonskog zastupnika tuženog, radile na ..., a iz priloženih ugovora o radu proizlazi da su radile na određeno vreme, počev od 21.01.2020. godine do 20.04.2020. godine, kao administrativni službenici, sa opisom posla – priprema i dostava statističkih izveštaja, prijava stranaca, obračun boravišne takse, prijem dokumentacije i dostava knjigovodstvu. Osporenim rešenjem je data pravna pouka da zaposleni ima pravo da pred nadležnim sudom pokrene spor u roku od 90 dana od dana prijema rešenja. Tužilja je rešenje primila 17.01.2020. godine, a tužbu za poništaj istog podnela je dana 28.05.2020. godine.

Drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu, usvojio tužbeni zahtev i utvrdio ništavost spornog rešenja. Drugostepeni sud je zaključio da je tužba za poništaj rešenja podneta blagovremeno, pre isteka roka od 90 dana koji je sadržan u pravnoj pouci osporenog rešenja kao rok u kome tužilja ima pravo da se obrati nadležnom sudu i stoga se rok za pokretanje spora pred sudom mora računati na način dat u pravnoj pouci, bez obzira na sadržinu odredbe člana 195. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...95/18) jer je to povoljnije za tužilju. Polazeći od toga da na osnovu Uredbe Vlade o rokovima u sudskim postupcima za vreme vanrednog stanja proglašenog 15.03.2022. godine, rokovi za pokretanje tužbe u parničnom postupku nisu tekli u periodu od 15.03.2020. godine, a da navedeni rok od 90 dana dat u pravnoj pouci nije protekao do 15.03.2020. godine to je tužba podneta blagovremeno pre isteka roka iz pravne pouke. Primenjujući na utvrđeno činjenično stanje odredbe člana 179. stav 5. tačka 1., 182. stav 1. i 2. i 193. stav 1. Zakona o radu drugostepeni sud zaključuje da je prilikom donošenja osporenog rešenja došlo do tzv. „zloupotrebe prava“, s obzirom da osporeno rešenje ne sadrži u čemu se ogledaju ekonomske, tehnološke i organizacione promene koje su dovele do prestanka potrebe za radom tužilje na poslovima ..., niti razloge da li su ovi poslovi ukinuti ili isti i dalje postoje u istom ili smanjenom obimu, da li je tuženi i dalje imao potrebe za obavljanje poslova ... u istom ili smanjenom obimu. Tuženi je, pre isteka roka iz 182. Zakona o radu, angažovao radnike koji su obavljali poslove pomoćnog ... sa opisom poslova, a da pri tome nije dokazao da postoji razlika između poslova kao ni da li je tužilji ponuđeno obavljanje ovih poslova. Stoga tuženi je kao poslodavac u postupku davanja otkaza ispoštovao formu, a ne i suštinu jer osporeno rešenje ne sadrži jasne i konkretne razloge koji su u ovom slučaju doveli do primene instituta tzv. „tehnološkog viška“ zbog čega je rešenje poništeno kao nezakonito, a tuženi obavezan da tužilju vrati na rad primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoje opravdani razlozi koji se odnose na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i zbog operativnih potreba poslodavca.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...95/18), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to: ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa propisane su odredbom člana 191. Zakona o radu, tako što ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kom zaposleni nije radio (stav 1.).

Zakon o radu ne sadrži kriterijume kojih je poslodavac dužan da se pridržava pri određivanju na koje će se zaposlene odnositi prestanak potrebe za radom, već propisuje postupak koji se u tom slučaju primenjuje i određuje prava koja je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenima za čijim je radom prestala potreba. Saglasno navedenom, zakon razlikuje dve situacije: jednu, kada zbog nastalih promena dođe do ukidanja određenih službi ili radnih mesta i prestane potreba za obavljanjem određenog posla i drugu, kada dođe do smanjenja obima posla i time do smanjenja broja izvršilaca na određenim poslovima. U slučaju ukidanja radnog mesta, osnovni uslov za otkaz ugovora o radu zaposlenom višku je da poslodavac nema mogućnosti da ga rasporedi na druge poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, a u slučaju da dođe do smanjenog broja izvršilaca na određnom poslu potrebno je da se izvrši izbor zaposlenih koji su višak i za čijim radom prestaje potreba. Institut „zabrane zloupotrebe prava“ štiti zaposlenog, kao opštevažeći princip u ugovornom pravu (član 13. Zakona o obligacionim odnosima) koji se supsidijarno primenjuje i u oblasti rada. Zloupotreba prava postoji kada poslodavac u postupku davanja otkaza poštuje formu ali ne i suštinu (razloge) instuta tzv. viška zaposlenih, odnosno ako vređa njegov cilj i svrhu. Kada se određeni poslovi obavljaju od strane više izvršilaca i kada zbog tehnoloških promena dođe do smanjenja broja izvršilaca na određenom poslu, onda je za postojanje opravdanosti ovog zakonskog razloga za otkaz Ugovora o radu zaposlenom, nužno postojanje stvarnih i objektivnih okolnosti, pošto poslodavac nema diskreciono pravo da, bez određenog kriterijuma, sam odluči koji zaposleni predstavljaju višak, već naprotiv, određivanje lica koja predstavljaju višak od više izvršilaca na istom radnom mestu, bez primene kriterijuma, takvu odluku čini nezakonitom. Tuženi je dakle, prilikom donošenja odluke o otkazu ugovora o radu tužilji, zbog prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla ili smanjenja obima posla usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, bio u obavezi da u obrazloženju rešenja navede, najpre zbog čega je ukinuto radno mesto tužilje ako je to ovde slučaj, a potom i konkretne razloge zbog kojih je tužilja proglašena viškom odnosno koji su kriterijumi bili primenjivani pri odlučivanju ko će od više zaposlenih na radnom mestu biti proglašen tehnološkim viškom, ako je ovo taj slučaj, a tuženi nije tako postupio.

Neosnovani su navodi revizije tuženog da je u ovom slučaju trebalo primeniti odredbu člana 191. stav 7. Zakona o radu, jer iz utvrđenih činjenica u toku postupka, a naročito sadržine pobijanog rešenja, nije utvrđeno da je postojao osnov za prestanak radnog odnosa tužilji. Zakonski zastupnik tužene je prilikom ponovnog saslušanja na ročištu 28.03.2022. godine, ostao kod svog iskaza datog na ročištu 08.01.2021. godine, pa se neosnovano kroz ocenu iskaza zakonskog zastupnika osporava faktički činjenično stanje utvrđeno iz prethodnog iskaza ovog lica, s obzirom da to ne spada u razloge za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. ZPP.

Odluka o troškovima parničnog postupka je pravilna jer je doneta pravilnom primenom odredaba člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković