Presuda Vrhovnog suda o nemogućnosti preobražaja radnog odnosa u javnom sektoru zbog zabrane zapošljavanja

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se određeno ne ukazuje na drugu bitnu povredu odredaba parničnog postupka koja bi mogla biti od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u periodu od 01.04.2017. godine do 10.07.2020. godine, bio radno angažovan kod tuženog po osnovu više zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova po kojima je obavljao iste poslove – poslove ... . Tužilac je navedene poslove obavljao u kontinuitetu a njegovo angažovanje je prestalo 10.07.2020. godine. Komisija Vlade RS je Zaključkom od 26.03.2019. godine, dala saglasnost za prijem u radni odnos na određeno vreme za ukupno 442 lica kod korisnika javnih sredstava koji su u nadležnosti Ministarstva rudarstva i energetike i od navedenog broja za 400 radnih mesta za tuženog i to do 300 radnih mesta (srednja stručna sprema) i 40 radnih mesta (niža stručna sprema). Tuženi je u periodu od 2016. godine do 2020. godine, zasnovao radni odnos sa 59 novih lica sa srednjom stručnom spremom. Tužilac ima treći stepen stručne spreme.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredbe člana 27e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu („Sl. glasnik RS“, br.108/13...72/19), zaključili da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, jer odredbe Zakona o budžetskom sistemu propisuju zabranu za zasnivanje radnog odnosa sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, a te odredbe su shodno članu 105. Zakona o budžetskom sistemu lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu, kojima se propisuju uslovi za preobražaj radnog odnosa. Činjenica da je nadležna komisija Zaključkom od 26.03.2019. godine, tuženom dala saglasnost za prijem u radni odnos na neodređeno vreme, za ukupno 300 radnih mesta sa srednjom stručnom spremom, ne znači automatski i da je tuženi tim zaključkom dobio saglasnost za tačno određeno radno mesto – radno mesto ... u okviru radne jedinice u kojoj je tužilac bio radno angažovan, niti je tužilac dokazao suprotno, iako je na njemu bio teret dokazivanja te činjenice. Tužilac takođe nije dokazao da je radno mesto ... u okviru radne jednice u kojoj je bio angažovan bilo slobodno, odnosno upražnjeno, niti da je tuženi kao korisnik javnih sredstava imao obezbeđena sredstva u 2019. godini za novo zapošljavanje preostalog broja od još 243 lica sa srednjom stručnom spremom.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda, zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Po članu 197. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05 sa izmenama i dopunama), poslodavac može da za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini, zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa nezaposlenim licem, zaposlenim koji radi nepuno radno vreme – do punog radnog vremena i korisnikom starosne penzije (stav 1.). Ugovor iz stava 1. ovog člana zaključuje se u pisanom obliku (stav 2.).

Međutim, tuženi je javno preduzeće koje po članu 2. stav 1. tačka 5. Zakona o budžetskom sistemu spada u korisnike javnih sredstava, pa se u odnosu na njega primenjuju odredbe tog zakona. Zakonom o izmenama i dopunama tog zakona („Sl. glasnik RS“, br.108/13 od 06.12.2013. godine), u članu 27e dodati su novi stavovi 34. i 35, kojima je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, a izuzetno radni odnos sa novim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Postupak za pribavljanje saglasnosti propisan je Uredbom o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava („Sl. glasnik RS“, br.113/13...59/15). Navedena odredba člana 27e stav 3. i 4. Zakona o budžetskom sistemu novelirana je kasnijim izmenama i dopunama („Sl. glasnik RS“, br.142/14 od 25.12.2014. godine, 103/15 od 14.12.2015. godine, 99/2016 od 12.12.2016. godine, 113/17 od 17.12.2017. godine, 95/18 od 08.12.2018. godine, 31/19 od 29.04.2019. godine, 72/19 od 07.10.2019. godine i 149/20 od 11.12.2020. godine), tako da korisnici javnih sredstava nisu mogli zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2020. godine. Članom 105. navedenog zakona, propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona. Navedena odredba Zakona o budžetskom sistemu kojom je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta je lex specialis u odnosu na odredbu člana 32. Zakona o radu, kojim je propisano da ako poslodavac ne zaključi ugovor o radu, pre stupanja zaposlenog na rad, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, danom stupanja na rad.

U konkretnom slučaju, tužilac je na osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima, obavljao iste, odnosno istovrsne poslove kod tuženog u periodu od 01.04.2017. godine do 10.07.2020. godine, a u to vreme, primenjivale su se citirane odredbe Zakona o budžetskom sistemu, kojima je bilo zabranjeno zapošljavanje novih lica u javnom sektoru radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim u izuzetnim slučajevima, uz saglasnost nadležnog organa Vlade. Stoga, zakonitost radnog angažovanja tužioca u smislu odredaba Zakona o radu u predmetnom periodu ne utiče na drugačiju odluku o tužbenom zahtevu.

Nasuprot navodima revizije, kao korisnik javnih sredstava tuženi nije bio u mogućnosti da zasnuje radni odnos sa novim licima, radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, sem kada je postojala saglasnost dela Vlade i predlog nadležnog Ministarstva, uz prethodno pribavljeno mišljenje Ministarstva, što ovde nije slučaj, imajući u vidu sadržinu zaključka nadležne komisije 26.03.2019. godine i opseg na koji se odnosi. Iz iznetih razloga, nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tuženom nisu priznati troškovi revizijskog postupka u vezi sa sastavom odgovora na reviziju, budući da ovaj trošak nije potreban za vođenje postupka u smislu člana 154. stav 2. ZPP. .

Iz tog razloga je odlučeno kao u stavu drugom izreke na osnovu odredbe člana 165. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković