Presuda Vrhovnog kasacionog suda o obavezi uplate doprinosa za faktički rad

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tužilac iz svih zakonskih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ukazuje i na povrede postupka iz tačke 12. ove zakonske odredbe, što saglasno članu 407. ZPP, ne može biti revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u Pekarskoj radnji „VV“ čiji je vlasnik tuženi BB iz ..., u periodu od 05.12.2002. godine do 05.06.2003. godine, na osnovu ugovora o radu na određeno vreme. Nakon toga, nastavio je da radi kod tuženog bez zaključenog ugovora o radu sve do 15.02.2009. godine. Tužilac je u navedenom periodu dolazio svakodnevno na posao, radio i u smenama, a tuženi mu je isplaćivao naknadu za obavljeni rad. Tužilac nije bio prijavljen na obavezno socijalno osiguranje i nisu mu uplaćivani porezi i doprinosi. Pravnosnažnom presudom od 07.08.2012. godine tuženi je oglašen krivim zbog krivičnog dela povreda prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja, jer u periodu od početka 2007. godine do 15.02.2009. godine nije za tužioca uplaćivao doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Takođe, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Vranju od 03.09.2010. godine tuženi je obavezan da tužiocu isplati neisplaćene zarade za period od oktobra 2008. godine do februara 2009. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca za uplatu doprinosa za period od juna 2003. godine do februara 2009. godine i ocenio da su u konkretnom slučaju bili ispunjeni svi elementi radnog odnosa za koji tužiocu pripada pravo na zaradu (koja je tužiocu i isplaćena), pa time i na uplatu doprinosa, shodno članu 51 Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. Po oceni drugostepenog suda uplata doprinosa za obavezno socijalno osiguranje podrazumeva postojanje radnog odnosa, koga u konkretnom slučaju nije bilo, već je tužilac obavljao faktički rad kod tuženog. Tužilac je, u situaciji kada nema zaključen ugovor o radu sa tuženim, morao da dokaže postojanje radnog odnosa i to utvrđujućom presudom. Kako u ovoj parnici tužilac nije tražio da se utvrdi da je bio u radnom odnosu u spornom periodu kod tuženog, drugostepeni sud nalazi da ne postoji ni radni odnos, pa ni obaveza tuženog da izvrši uplatu traženih doprinosa.

Osnovano se revizijom ukazuje da se pobijana presuda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 51. stav 1. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje („Službeni glasnik RS“ br. 84/04 ... 52/11) propisano je da je obveznik obračunavanja i plaćanja doprinosa iz osnovice i na osnovicu za zaposlene, izabrana, imenovana i postavljena lica i lica koja obavljaju privremene i povremene poslove poslodavac.

Naime, suprotno oceni drugostepenog suda tužilac je u spornom periodu svakodnevno dolazio na posao u kontinuitetu, radio i za obavljeni rad tuženi mu je isplatio zarade iz čega proizlazi da je ovakav rad tužioca imao sve karakteristike radnog odnosa kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud. Takođe, tuženi je pravnosnažnom presudom od 03.09.2010. godine obavezan da tužiocu isplati neisplaćene zarade, pa shodno tome obaveza je tuženog i da mu na te iznose uplati i doprinose.

Zakon o radu uređuje zasnivanje radnog odnosa, tako da se radni odnos zasniva ugovorom o radu koji zaključuju zaposleni i poslodavac pre stupanja zaposlenog na rad u pisanom obliku (član 32. stav 1.), ali isto tako ukoliko poslodavac ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. smatraće se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad (stav 2.).

Navedena norma predviđa pravilo fikcije postojanja radnog odnosa i omogućuje da radni odnos nastane i bez zaključenog ugovora u pisanom obliku, a za njenu primenu je dovoljno da je radnik stupio na rad, pa se smatra da je danom početka rada zasnovao radni odnos. Drugostepeni sud je pogrešno zaključio da tužilac nije bio u radnom odnosu kod tuženog u spornom periodu, samo iz razloga što nije tužbom tražio utvrđenje postojanja radnog odnosa. Međutim, prvostepeni sud se ovim bavio kao prethodnim pitanjem u postupku i utvrdio da je tužilac obavljao faktički rad kod tuženog, u navedenom spornom periodu, svakodnevno u kontinuitetu i da mu je za takav rad tuženi isplaćivao zaradu, tako da su postojale sve karakteristike redovnog radnog odnosa. Kako prethodno utvrđeno predstavlja osnov za uplatu doprinosa, to je pobijana odluka preinačena, a tužbeni zahtev tužioca usvojen.

S obzirom na izneto, pravilno je prvostepeni sud primenio odredbu člana 51. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje i usvojio tužbeni zahtev tužioca za uplatu doprinosa za navedeni period.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Tužiocu su pravilno dosuđeni troškovi parničnog postupka primenom odredbi člana 153. i 154.ZPP.

Tužiocu su dosuđeni i troškovi revizijskog postupka u iznosu od 92.050,00 dinara i to za sastav revizije 18.000,00 dinara, na osnovu Tarifnog broja 13, Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata i za sudsku taksu na reviziju u iznosu od 29.620,00 dinara i odluku po reviziji 44.430,00 dinara, na osnovu Taksene tarife, primenom odredbe člana 165. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić