Nedozvoljenost posebne revizije u sporu male vrednosti za regres

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1983/23 od 12.01.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi propisani članom 404. Zakona o parničnom postupku, za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca jer nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava.

Predmet tražene pravne zaštite je naknada štete tužiocu na ime manje isplaćene naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od maja 2017. godine do maja 2020. godine. Pobijana odluka kojom je tužbeni zahtev odbijen zasnovana je na utvrđenom činjeničnom stanju da su tužiocu naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u utuženom periodu, obračunati i isplaćeni na osnovu Zakona o radu i Kolektivnog ugovora tuženog od 2015. godine i 2018. godine, primenom odgovarajućih odredbi materijalnog prava. Revizijom tužioca osporava se nalaz sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, na čijem mišljenju je zasnovana pobijana odluka, čime se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocena izvedenih dokaza, a što nisu razlozi za posebnu reviziju čija je dozvoljenost uslovljena ispunjenjem uslova propisanih u članu 404. stav 1. ZPP. Tužilac uz reviziju nije priložio drugačije odluke sudova donete u predmetima sa istim pravnim osnovom i činjeničnim stanjem kao u ovom predmetu, u smislu potrebe ujednačavanja sudske prakse. Osim toga, navodi revizije se delimično odnose na bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog čega se posebna revizija ne može izjaviti. Institut izuzetne dozvoljenosti revizije predviđen je isključivo za pitanja iz domena primene materijalnog prava, i to pod uslovima koji su zakonom izričito propisani.

Iz izloženih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u radnom sporu, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete podneta je 22.06.2020. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela je 128.800,00 dinara.

Imajući u vidu da je reč o imovinskopravni sporu, u kom se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, a vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to primenom člana 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković