Presuda o pravu profesionalnih vojnih lica na naknadu za prekovremeni rad

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3064/23 od 19.01.2024. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P1 2428/21 od 11.04.2023. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se o reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni revizijskog suda, u ovom sporu ima mesta odlučivanju o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse i tumačenja materijalnog prava, u pogledu prava profesionalnih pripadnika Vojske Srbije na novčanu naknadu za prekovremeni rad i načina njenog ostvarenja.

Iz tog razloga, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u spornom periodu bio u radnom odnosu kod tužene kao aktivno vojno lice u činu vodnika. Rešenjem tužene I.br. ... od 06.11.2017. godine tužiocu je priznato pravo na skraćeno radno vreme od dva sata dnevno (deset sati sedmično) s obzirom da radi na naročito teškim i za zdravlje štetnim poslovima, utvrđenim Pravilnikom o poslovima, radnim i formacijskim mestima u Vojsci Srbije i Ministarstvu odbrane na kojima se vrši specifična vojna služba i služba pod otežanim uslovima. I pored toga što je tužiocu rešenjem priznato pravo na skraćeno radno vreme, nije mu omogućeno da radi skraćeno, već je radio puno radno vreme, čime je ostvario sate prekovremenog rada. Nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko- finansijske struke izvršen je obračun časova prekovremenog rada u spornom periodu.

Kako je propisano da zaposleni koji radi sa skraćenim radnim vremenom ima sva prava kao da radi sa punim radnim vremenom, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužilac radio duže od punog radnog vremena, odnosno da je ostvario prekovremene sate, uprkos zakonskoj zabrani uvođenja prekovremenog rada. Naime, polazeći od odredbe člana 108. stav 1. tačka 3) Zakona o radu, kojom je propisano da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu za prekovremeni rad najmanje 26% od osnovice, te kako je tužilac u utuženom periodu ostvario sate prekovremenog rada, tužiocu je priznato pravo na naknadu zarade po ovom osnovu.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredbi Zakona o Vojsci Srbije i Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženu na isplatu novčanih iznosa na ime uvećane zarade za prekovremeni rad u spornom periodu.

Po nalaženju Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Rad duži od punog radnog vremena predviđen je članom 83. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 116/07...94/19), kao element posebnih uslova pod kojima profesionalno vojno lice (oficir, podoficir i profesionalni vojnik) vrši službu u Vojsci Srbije, zbog kojih se utvrđuje koeficijent za obračun plate koji je za 20% do 50% veći od koeficijenta utvrđenog na osnovu položaja i čina, a u okviru sredstava za plate obezbeđenih u budžetu Republike Srbije namenjenim za finansiranje odbrane. Prema stavu 2. tog člana, pod radom dužim od punog radnog vremena iz stava 1. istog člana smatra se rad u slučaju preduzimanja mera pripravnosti, uzbune u jedinici, odnosno ustanovi, za vreme vojnih vežbi, borbe protiv elementarnih nepogoda, dežurstva ili sličnih dužnosti u komandi, jedinici ili ustanovi Vojske Srbije, kao i u prilikama koje zahtevaju da se produži započeti rad čije bi obustavljanje ili prekidanje imalo štetne posledice za operativnu sposobnost komande, jedinice odnosno ustanove, ili bi bila naneta materijalna šteta, ili ugroženi životi i zdravlje vojnih lica i drugih građana.

Odredbom člana 15. stav 1. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije („Službeni vojni list“, broj 10 od 20.04.2017. godine - prečišćeni tekst) propisano je da oficiru, odnosno podoficiru u radnom odnosu na određeno vreme i profesionalnom vojniku, zbog posebnih uslova rada pod kojima vrši službu u Vojsci Srbije propisanih članom 83. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije, pripada koeficijent za posebne uslove službe u Vojsci Srbije u visini 20% od osnovnog koeficijenta.

Međutim, odredbom člana 98. Zakona o Vojsci Srbije propisano je da je profesionalno vojno lice dužno da radi duže od punog radnog vremena kad potrebe službe to zahtevaju, uz pismeni nalog nadležnog starešine (stav 1), s tim što takav prekovremeni rad ne može da traje duže od osam sati nedeljno niti duže od četiri sata dnevno (stav 2), izuzev u slučajevima predviđenim u trećem stavu tog člana. Prema članu 85. stav 1. navedenog zakona, profesionalnom vojnom licu uvećava se plata za časove noćnog rada, rada u dane praznika koji su zakonom određeni kao neradni dani i rada dužeg od punog radnog vremena, osim rada dužeg od punog radnog vremena iz člana 83. tog zakona.

Odredbom člana 35. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, pored ostalog, propisano je: da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije za svaki sat koji, po pisanom nalogu nadležnog starešine, radi duže od punog radnog vremena (prekovremeni rad) pripada sat i po slobodno (stav 1); da se prekovremeni rad tromesečno preračunava u slobodne sate koje profesionalni pripadnik Vojske Srbije mora da iskoristi najkasnije u roku od šest meseci od proteka tromesečja u kojem ih je ostvario (stav 2); da se izuzetno, profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji ne može da iskoristi slobodne sate zbog toga što priroda poslova radnog mesta zahteva tako obiman prekovremeni rad, može isplatiti dodatak za svaki sat prekovremenog rada koji iznosi 26% vrednosti radnog sata plate, uz prethodno pribavljenu saglasnost ministra odbrane (stav 3); da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji prekovremeno radi u slučajevima propisanim članom 83. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije ne pripada uvećanje iz člana 32. i 33. Pravilnika (noćni rad i rad na dane praznika koji nije radni dan) i iz stava 1. i 3. ovog člana (stav 4).

Prema odredbama čl. 141. i 142. Zakon o Vojsci Srbije, o pravima i obavezama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije odlučuje se u upravnom postupku. U prvom stepenu, o pravu tog lica odlučuje starešina komande jedinice ili vojne ustanove, a o žalbi na rešenje doneto u prvom stepenu odlučuje starešina vojne jedinice ili ustanove koji je neposredno pretpostavljeni starešini koji je doneo ožalbeno rešenje. Protiv odluke u drugom stepenu ili u slučaju „ćutanja administracije“, stranka može da pokrene upravni spor.

Odredbom člana 52. stav 3. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije propisano je da nadležni starešina rešenjem utvrđuje i dodatke na platu (izuzev dodatka za noćni rad i rad u dane praznika koji nisu radni dani, a koji se ostvaruje na osnovu redne liste), naknadu plate (izuzev naknade plate za vreme odsustva sa rada na dan praznika koji je neradni dan, a koja se ostvaruje na osnovu redne liste), otpremnini, jubilarnoj nagradi.

Iz izloženog, po stanovištu Vrhovnog suda sledi da je za ostvarenje prava po osnovu prekovremenog rada tužioca bilo neophodno obraćanje starešini vojne jedinice radi priznavanja i konkretizovanja tog prava - utvrđivanja prava na slobodne sate, kao pravila ili prava na isplatu uvećane plate, što je izuzetak za koji je potrebno utvrditi ispunjenost predviđenih uslova - nemogućnost korišćenja slobodnih sati zbog obimnosti prekovremenog rada i postojanje saglasnosti ministra odbrane za isplatu prekovremenog rada. Sve to utvrđuje nadležni starešina svojim rešenjem donetim po pravilima upravnog postupka, kroz prvi i drugi stepen odlučivanja, a sudska kontrola takvih odluka je propisana kroz upravni spor.

Stoga, u situaciji kada tužilac nije podnosio zahtev nadležnom starešini za priznavanje slobodnih sati na ime prekovremenog rada ili utvrđenje prava na isplatu uvećane plate, nema osnova za njegovo potraživanje, koje bi mu bilo moguće dosuditi samo po pravilima o naknadi štete, u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa koji mu nije omogućio korišćenje slobodnih sati priznatih pravnosnažnim rešenjem nadležnog starešine, odnosno nije izvršio isplatu novčanog iznosa utvrđenog takvim rešenjem.

Sledstveno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković