Rešenje Vrhovnog suda o nedozvoljenosti revizije u sporu za troškove prevoza

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23-drugi zakon), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP jer ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse niti potreba novog tumačenja prava imajući u vidu da je o pitanju naknade troškova prevoza tužilje u konkretnom slučaju odlučeno u skladu sa pravnim stavom Vrhovnog kasacionog suda donetim na sednici Građanskog odeljenja od 05.04.2016. godine. O zahtevu tužilje za naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada odlučeno je uz primenu materijalnog prava koje ne odstupa od sudske prakse, u kojoj je raspravljeno pitanje prava zaposlenih na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada i zauzeto stanovište da im pripada pravo na isplatu ovih troškova u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. U konkretnom slučaju, Vrhovni sud je našao da su nižestepeni sudovi prema činjenicama utvrđenim u ovoj pravnoj stvari doneli odluku u skladu sa pravnim shvatanjem koji je izražen kroz odluke Vrhovnog suda da shodno odredbi člana 118. stav 3. Zakona o radu promena mesta stanovanja nakon zaključenja ugovora o radu (zasnivanje radnog odnosa) ne utiče na uvećanje troškova prevoza koje je poslodavac dužan da naknadi zaposlenom u trenutku zaključenja ugovora o radu bez saglasnosti poslodavca. U konkretnom slučaju promena mesta prebivališta tužilje u situaciji kada poslodavac nije dao saglasnost za priznanje navedenih troškova ne predstavlja osnov za priznanje troškova prevoza tužilje, pritom imajući u vidu da je o tom pravu na isplatu, odlučeno konačnim i pravnosnažnim rešenjem tužene, odbijanjem zahteva tužilje. Posebnom revizijom ne može se pobijati pravnosnažna presuda zbog pogrešne ocene izvedenih dokaza (čime se zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje). Ukazivanje u reviziji na različitu sudsku praksu u istovetnim situacijama, ne ukazuje nužno na drugačiji pravni stav, jer pravilna primena prava u sporovima sa zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Saglasno navedenom, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava. Iz navedenog razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete podneta je 04.05.2023. godine, a vrednost predmeta spora je 141.840,00 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni sud našao da je revizija tužilje nedozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković