Odluka o isplati razlike u zaradi, toplom obroku i regresu

Protiv pravnosnažnog dela presude donete u drugom stepenu, tužilac je na osnovu člana 404. ZPP blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23) propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

O pravu tužioca na isplatu naknade troškova za ishranu i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava, koja je u skladu sa sudskom praksom izraženom kroz odluke Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim stavom u pogledu primene Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“ br. 116/14). Iz navedenih razloga u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse i novo tumačenje prava, pa je o posebnoj reviziji odlučeno na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije kao redovne u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP i utvrdio da je revizija nedozvoljena.

O dozvoljenosti revizije u sporovima o novčanom potraživanju iz radnog odnosa odlučuje se na osnovu odredbe člana 403. stav 3. ZPP, kojom je predviđeno da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba je podneta 13.09.2021. goidne, vrednost pobijanog dela presude je 89.522,15 dinara i ne prelazi zakonom predviđeni cenzus koji omogućuje izjavljivanje revizije.

Iz navedenih razloga, odluka kojom je revizija odbačena doneta je primenom člana 413. ZPP.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3326/2024 od 30.10.2024. godine, stavom prvim izreke potvrđena je presuda Osnovnog suda u Bujanovcu P1 170/2023 od 05.08.2024. godine u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužiocu isplati za period 01.01.2020. – 01.08.2020. godine na ime manje isplaćene naknade za topli obrok 18.093,04 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na označene mesečne iznose od dospelosti do isplate, na ime solidarne pomoći za 2018. godinu, 2019. i 2020. godinu 96.140,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na označene godišnje iznose od dospelosti do isplate i da na te iznose uplati poreze i doprinose kod nadležnog Fonda PIO po stopama na dan uplate, pa je u tom delu žalba tužioca odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke preinačena je označena prvostepena presuda u preostalom delu, tako što je odbijen tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužiocu na ime razlike u zaradi za period januar – oktobar 2019. godine isplati 74.896,62 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na označene mesečne iznose od dospelosti do isplate. Stavom trećim izreke preinačena je prvostepena presuda u delu o troškovima postupka, tako što je tužilac obavezan da tuženom naknadi parnične troškove od 157.896,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 153.000,00 dinara od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je, na osnovu člana 404. ZPP blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Revizija je dozvoljena u delu kojim je prvostepena presuda preinačena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, pa je Vrhovni sud ispitao pobijanu presudu u navedenom delu po članu 408. ZPP i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u spornom vremenskom periodu od januara do oktobra 2019. godine bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu ... . Ugovorom o uređenju međusobnih odnosa koji su stranke zaključile 05.05.2015. godine predviđeno je da se zarada tužioca dobija množenjem koeficijenta 2,10 sa cenom rada za najjednostavniji posao, da tužilac ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i vreme provedeno na radu, da se minimalna zarada određuje na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarada, kao i da tužilac ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada, na isplatu solidarne pomoći u slučaju elementarne nepogode ili bolesti koje pogode njegovo domaćinstvo, a sve u visini predviđenoj Pravilnikom o zaradi, naknadi zarade i drugim primanjima u preduzeću. U varijanti obračuna veštaka po kojoj zaradu čine osnovna zarada, naknada zarade, minuli rad, topli obrok i stimulacija od 30% - koju je tuženi obračunavao, neisplaćena razlika zarade tužiocu je 74.896,62 dinara, koji iznos mu je prvostepeni sud dosudio. Prema obračunu veštaka zasnovanog na zvanično propisanoj minimalnoj zaradi od strane Socijalno-ekonomskog saveta RS, samo za ostvarene sate rada, bez uzimanja stimulacije od 30% koju je tuženi obračunavao u spornom periodu, ne postoji neisplaćena razlika između minimalne zarade i zarade koja je tužiocu isplaćena.

Sa polazištem na ovako utvrđenje činjenice drugostepeni sud preinačuje prvostepenu presudu i odbija tužbeni zahtev, pozivom na član 111. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...13/17), po kome zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i vreme provedeno na radu, koja se određuje na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade.

Po stanovištu Vrhovnog suda pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo, kada je odbio tužbeni zahtev za isplatu razlike u zaradi.

U konkretnom slučaju razjašnjeno je da je tužiocu, saglasno zaključenom ugovoru, u spornom periodu isplaćena zarada u visini minimalne zarade koja se dobija obračunom koji je predviđen članom 111. Zakona o radu, pa pošto nema neisplaćene razlike pravilno je odbijen tužbeni zahtev postavljen po ovom pravnom osnovu.

Imajući u vidu konačan uspeh tužene u parnici, pravilno je na osnovu odredbi članova 165. stav 2, 153. stav 1. i 154. ZPP drugostepeni sud preinačio odluku o parničnim troškovima i tužioca obavezao da tuženom naknadi opravdane troškove kojima ga je izložio vođenjem spora.

Iz navedenih razloga, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Stavom prvim izreke pobijane drugostepene presude od 30.10.2024. godine odlučeno je da tužiocu ne pripada pravo na naknadu za topli obrok za period 01.01- 01.08.2020. godine i solidarnu pomoć za 2018, 2019. i 2020. godinu, iz razloga što tuženi, kao javno preduzeće, obračun i isplatu ovih naknada po osnovu radnog odnosa vrši na osnovu prethodno donetog programa poslovanja na koji saglasnost daje osnivač. Ukoliko je autonomnim propisima poslodavca zaposlenom predviđen veći obim prava, tada je obaveza poslodavca da predvidi i obezbedi novčana sredstva za takvu isplatu. U konkretnom slučaju, isplata na ime troškova ishrane u spornom periodu je vršena u skladu sa važećim opštim aktom tuženog, pa tužiocu ne pripada razlika po traženom osnovu. Tužiocu ne pripada ni solidarna pomoić, pošto tuženi nije planirao, niti je obezbedio finansijska sredstva za isplatu po ovom osnovu. Tužilac uz reviziju nije priložio pravnosnažne presude, kao dokaz postojanja različite sudske prakse u bitno istovrsnoj činjeničnoj situaciji, pa kako po oceni Vrhovnog suda ne postoje ni druga pravna pitanja koja bi nalagala odlučivanje o izjavljenoj reviziji kao o posebnoj protiv ovog dela drugostepene presude, na osnovu odredbe člana 404. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije kao redovne po odredbi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je u ovom delu revizija nedozvoljena. Vrednost predmeta spora navedenog dela presude je 114.233,04 dinara i niža je od vrednosti merodavne za dozvoljenost revizije predviđenom članom 403. stav 3. ZPP, pa je na osnovu člana 413. ZPP revizija odbačena kao nedozvoljena.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković