Naknada za prekovremeni rad utvrđena na osnovu elektronske evidencije logovanja

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, obe stranke su blagovremeno izjavile reviziju i to tužilja pobijajući reviziju u odnosu na odbijajući deo, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka i tužena u odnosu na usvajući deo, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizije tužilje i tužene nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene po osnovu ugovora o radu zaključenog između stranaka 15.12.2014. godine sve do 14.06.2016. godine, kada joj je na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa 10.06.2016. godine prestao radni odnos. Obavljala je poslove savetnika za klijente – prodaja fizičkim licima u ekspozituri ... . Ugovorom o radu i kasnijim aneksima bilo je ugovoreno da tužilja ima pravo na uvećanu zaradu, naknadu troškova u vezi sa radom i druga primanja u skladu sa zakonom i Kolektivnim ugovorom. Ugovoreno je puno radno vreme tužilje od 40 časova nedeljno, pet radnih dana i da radni dan traje 8 časova, pri čemu tužena može radnu nedelju i raspored radnog vremena da organizuje na drugi način, u zavisnosti od procesa rada, a u okviru 40-časovnog nedeljnog radnog vremena. Posao kod tužene nije mogao biti unapred isplaniran, već je uvek postojalo nešto što je narušavalo organizaciju dnevnog rada i iziskivalo prekovremeno ostajanje radi izvršenja administrativnog dela posla, iz kog razloga je tužilja, kao i drugi zaposleni, svakodnevno ostajala prekovremeno u toku radne nedelje, a na posao je dolazila i subotom, kako bi obavila poslove vezane za rok i naložene od strane menadžmenta. Tužena nije izdala pisani nalog, niti je donela pisanu odluku o uvođenju prekovremenog rada. Prema evidenciji koju je tužilja lično vodila, u spornom periodu ostvarila je 1.274 sati prekovremenog rada. Tužena je vodila evidenciju logavanja zaposlenih, pa i tužilje. Veštačenjem putem veštaka ekonomsko – finansijske struke utvrđena je visina potraživanja tužilje na ime neisplaćenog prekovremenog rada u dve varijante. Prema prvoj varijanti, visina potraživanja je za sate prekovremenog rada utvrđena je na osnovu lične evidencije tužilje, a u drugoj varijanta (datoj u dopunskom veštačenju) broj prekovremenih sati ostvarenog rada utvrđen je na osnovu evidencije tužene o logavanju tužilje – 720 sati prekovremenog rada, na osnovu kojih podataka je data visina potraživanja kako zbirno, tako i u mesečnim iznosima.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je na osnovu člana 53. stav 1. Zakona o radu, te člana 108. stav 1. istog zakona zaključio da s obzirom na to da s obzirom na to da je tokom celog utuženog perioda radila duže od redovnog radnog vremena, tužilja ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj odredbom člana 108. stav 1. tačka 3. Zakona o radu. Odluku o visini štete drugostepeni sud je zasnovao na varijanti veštačenja gde je za utvrđivanje te štete uzet broj sati na osnovu evidencije logovanja zaposlenih koju je vodila tužena.

Po stanovištu Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, suprotno navodima revizije tužilje i tužene, pravilnom ocenom izvedenih dokaza na raspravi, utvrdio činjenično stanje i pravilnom primenom materijalnog prava odlučio o tužbenom zahtevu, kao u izreci pobijane presude.

Prema članu 53. stav 1. i 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 sa izmenama i dopunama) zaposleni, na zahtev poslodavca, dužan je da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji je planiran. Prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno.

U konkretnom slučaju, tužilja je ostvarila sate prekovremenog rada, koje tužena nije evidentirala i za koje tužilji nije isplatila uvećanu zaradu. Nasuprot revizijskim navodima tužene, pisani zahtev ili odluka poslodavca o uvođenju prekovremenog rada nije uslov za isplatu uvećane zarade, već se pitanje da li duže ostajanje na poslu ima karakter prekovremenog rada, posebno ceni u svakom sudskom sporu prema prirodi delatnosti i organizaciji rada kod poslodavca, kao i specifičnosti posla koju zaposleni obavlja kod poslodavca po ugovoru o radu. Imajući u vidu upravo te okolnosti, i po oceni Vrhovnog suda, tužilji pripada pravo na uvećanu zaradu i to, kako to pravilno ceni i drugostepeni sud, prema evidenciji tužene, kao jedinog pouzdanog dokaza o broju ostvarenih prekovremenih sati, u kontekstu ocene i drugih dokaza a pre svega iskaza svedoka.

Imajući u vidu navedeno, neosnovano se u reviziji tužilje u odnosu na odbijajući deo i revizijom tužene u odnosu na usvajajući deo zahteva ističe da drugostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo.

Pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 2. ZPP odlučeno je o troškovima parničnog postupka.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković