Rešenje Vrhovnog kasacionog suda o nedozvoljenosti revizije u sporu zbog zlostavljanja na radu

Apelacioni sud u Novom Sadu, presudom Gž1 2134/14 od 12.09.2014. godine, delimično je preinačio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1123/12 od 30.12.2013. godine, tako što je odbio tužbeni zahtev radi naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda preko iznosa od 200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate, dok je u preostalom delu odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u ostalom usvajajućem delu.

Osnovni sud u Novom Sadu, rešenjem P1 1123/2012 od 23.09.2014. godine, ispravio je presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P 1123/2012 od 30.12.2013. godine, tako što u uvodu presude umesto prezimena tužilje M. treba da stoji prezime tužilje M..

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu u kojem je usvojen tužbeni zahtev tužilje, tuženi je izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), a u vezi člana 23. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 55/14), ocenio da revizija tuženog nije izuzetno dozvoljena.

Odredbom člana 404. stav 1. ZPP je propisano, da, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Prema tome, u ovoj parnici nisu ispunjeni uslovi za izuzetnu dozvoljenost revizije tuženog iz odredbe člana 404. stav 1. ZPP, s obzirom na to da se zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka revizija ne može izuzetno dozvoliti i da nema potrebe za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg ineteresa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i potrebe novog tumačenja prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao i dozvoljenost revizije u granicama svojih ovlašćenja, na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, a u vezi člana 413. i 441. ZPP, pa je utvrdio da revizija tuženog nije dozvoljena.

Tužba je podneta 01.08.2012. godine. U tužbi je naznačena vrednost predmeta spora od 400.000,00 dinara.

Odredbom člana 441. ZPP, je propisano, da, revizija je dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Prema tome, polazeći od prirode predmeta spora, da se ne radi o sporu o zasnivanju, postojanju ili prestanku radnog odnosa, već o sporu u kome se traži utvrđenje zlostavljanja na radu, a odredbom člana 29. stav 5. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Sl. glasnik RS“, broj 36/10), propisano, da, ako ovim zakonom nisu predviđena posebna pravila u sporovima za ostvarivanje sudske zaštite zbog zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom, shodno se primenjuju odredbe Zakona kojim se uređuje parnični postupak, to revizija tuženog nije dozvoljena na osnovu člana 441. ZPP, kao ni po Zakonu o sprečavanju zlostavljanja na radu, kao posebnom zakonu, na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 1. ZPP, u odnosu na nenovčani deo zahteva.

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa, revizija je dozvoljena pod istim uslovima, kao i u imovinsko pravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, je propisano, da, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude u iznosu od 200.000,00 dinara, kao glavnog zahteva, koji se odnosi na novčano potraživanje, ne prelazi merodavnu vrednost za dozvoljenost revizije u dinarskoj protivvrednosti od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (računajući da je 01.08.2012. godine 1 evro iznosio 117,5139 dinara i vrednost predmeta spora pobijanog dela izražena u evrima iznosila 1.701,9263 evra), to revizija tuženog nije dozvoljena ni u tom delu, na osnovu citirane odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

U konkretnom slučaju ne može se smatrati preinačenjem u smislu noveliranog člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, odluka drugostepenog suda kojom je preinačena prvostepena presuda samo u delu odluke o naknadi nematerijalne štete preko iznosa od 200.000,00 dinara, a do iznosa od 400.000,00 dinara (za iznos od 200.000,00 dinara), s obzirom na to da je iznos od 200.000,00 dinara bio dosuđen prvostepenom presudom za ovaj vid nematerijalne štete i pravo na reviziju na osnovu ovog preinačenja mogla bi imati samo tužilja.

Dakle, kako iz pobijane presude proizilazi da je odluka o tužbenom zahtevu tužilje doneta na osnovu člana 6. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu i člana 12. Pravilnika o pravilima ponašanja poslodavaca i zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom od zlostavljanja na radu („Sl. glasnik RS“, broj 62/10), kao i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, broj 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i „Sl. list SRJ“, broj 31/93), to na osnovu navedenih zakonskih odredbi o dozvoljenosti revizije, revizija tuženog nije dozvoljena.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. i 413. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.