Rešenje o nedozvoljenosti posebne revizije u sporu za isplatu pripravnosti i terenskog dodatka

Posebna revizija, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23), je izuzetno pravno sredstvo koje se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom. O dozvoljenosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud, ceneći potrebu odlučivanja o tom pravnom sredstvu zbog razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Ispitujući dozvoljenost posebne revizije, Vrhovni sud je našao da nije ispunjen nijedan od uslova za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, jer presuđenjem u ovoj parnici nije odstupljeno od pravnog stava koji je ovaj sud izrazio u svojim odlukama u kojima je raspravljeno pitanje prava policajaca i ovlašćenih službenih lica na uvećanu platu po osnovu pripravnosti i terenskog dodatka, a pravnosnažanom presudom je utvrđeno da je tužbeni zahtev tužioca osnovan.

Pripravnost, kao poseban oblik rada van radnog vremena u kom zaposleni mora biti stalno dostupan da bi, ako nastane potreba, izvršio neku neodložnu intervenciju u znatnoj meri ograničava slobodu kretanja zaposlenog, te se za ovaj status zaposlenima dodeljuje određena nadoknada, jer takav zaposleni u svakom momentu može biti pozvan na rad, a dežurstvo van radnog vremena vrši se isključivo u cilju obavljanja posla, kao i naknadu po osnovu terenskog dodatka obzirom da je tužilac u spornom periodu bio upućivan na terenski rad u pogranično područje prema ... i druge terene u kopnenoj zoni bezbednosti na jugu Srbije, kada je tužilac po nalogu tužene bio u konstantnoj pripravnosti. Tužena je obavezana na isplatu traženih naknada, jer je u obavezi da neposredno primenjuje poseban kolektivni ugovor (važeći u spornom periodu) donet u skladu sa zakonom i Uredbu o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima izabranih, odnosno postavljenih lica, kojom su propisani uslovi i parametri za određivanje visine te naknade, usled čega prethodno obraćanje poslodavcu za ostvarivanje tog prava podnošenjem pisanog zahteva nije uslov za pokretanje sudskog postupka. Prema tome, da li će rukovodioci organa o tom pravu da odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno, protiv kog pojedinačnog akta je dozvoljena žalba u upravnom postupku i obezbeđena sudska zaštita u uporavnom sporu, nije od uticaja na obavezu isplate zahtevane naknade. O zahtevanim naknadama tužioca nižestepeni sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koja je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke ovog suda, u kojima je odlučivano u predmetima sa istim ili bitno sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom.

Shodno tome, u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, što znači da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

U parnicama iz radnih odnosa, prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se u takvim parnicama tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, kao što je reč u ovom slučaju, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, kojom je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici iz radnog odnosa podneta je 09.03.2020. godine, a vrednost pobijanog dela presude ne prelazi iznos od 40.000 evra prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu o novčanom potraživanju u kome vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi imovinski cenzus za dozvoljenost revizije, Vrhovni sud je našao da je revizija nedozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP, zbog čega ju je odbacio drugim stavom izreke, na osnovu člana 413. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković