Pravo zaposlenog na naknadu troškova za nabavku delova mašine

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1391/22 od 12.01.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu stava drugog izreke (stav drugi alineja prva). Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime troškova za nabavku delova za građevinsku mašinu isplati iznos od 76.992,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 27.11.2014. godine do isplate, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 105.132,50 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u preinačujućem delu odluke u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11... 10/23) i utvrdio da je revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. učinjenih pred drugostepenim sudom, na koje se neosnovano ukazuje u reviziji. Suprotno tvrdnji revidenta, činjenično stanje utvrđeno je prvostepenom presudom saglasno dokazima izvedenim shodno članu 228. ZPP cenjenim u skladu sa odredbom člana 8. ZPP, a revizijsko ukazivanje na bitnu povredu parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije relevantno, zato što ta povreda ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog u periodu od 20.07.2009. godine, pa zaključno sa 25.12.2010. godine, po osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o radu na određeno vreme i ugovora o povremenim i privremenim poslovima, na poslovima ... . Za vreme trajanja ugovora o radu tužilac je od rukovodioca tuženog, zadužio ... za obavljanje poslova (uklanjanje viška materijala sa deponije napravljene na gradilištu). Nakon zaduženja tužioca građevinskom mašinom, delovi sa mašine su ukradeni, kojom prilikom su odneti ..., šest dizni i šest cevi. Kako tuženi nije bio u mogućnosti da nabavi navedene delove, tužilac je uz saglasnost šefa gradilišta nabavio potrebne delove za ... (polovne), nakon čega je ova mašina počela ponovo da se koristi. Tužilac nije platio polovne delove za ... licu od koga su nabavljeni, već je na ime duga za te delove tom licu izvršio određene radove, kao rukovalac ... na prokopavanju puta i to u vrednosti uzetih delova. Veštačenjem veštaka saobraćajne struke utvrđeno je da vrednost ugrađenih delova iznosi 76.992,00 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio naknadu troškova za nabavku delova za građevinsku mašinu, nalazeći da je tužilac bez naloga tuženog – poslodavca samoinicijativno nabavio delove za građevinsku mašinu-..., kako bi obavio radove u opisu svog radnog mesta, a da pritom uslov hitnosti nije ispunjen, jer tužilac nije dokazao da bi ukoliko se hitno ne izvedu radovi, tuženi pretrpeo štetu ili propustio očiglednu korist, pa je primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, prvostepeni sud odbio kao neosnovan tužbeni zahtev zaključivši da je između tužioca i tuženog stvoren obligaciono pravni odnos poslovodstva bez naloga u smislu člana 220. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), ali da tužilac nema pravo na naknadu predmetnih izdataka primenom člana 223. ZOO.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužioca preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužioca nalazeći da tužilac ima pravo zahtevati predmetnu naknadu od tuženog primenom člana 218. ZOO, jer je postupao uz saglasnost pretpostavljenog i radio kako su okolnosti kod tuženog zahtevale, sve u nameri da pomogne tuženom kako bi radovi mogli da se nastave, to ima pravo na naknadu nužnih i korisnih izdataka koje je imao u vezi sa pribavljanjem spornih delova za građevinsku mašinu koje je tuženi prihvatio, budući da je u vrednosti nabavljenih delova za građevinsku mašinu tuženog trećem licu izvršio radove u visini cene nabavljenih delova.

Po oceni Vrhovnog suda, pobijanom drugostepenom presudom pravilno je prvostepena presuda preinačena i usvojen tužbeni zahtev tužioca za naknadu troškova za nabavku delova za građevinsku mašinu. Pri tom revizijski sud nalazi da je drugostepeni sud pogrešno zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva zasnovao na primeni člana 218 ZOO, kojim je predviđeno da ko za drugog učini kakav izdatak ili nešto drugo što je ovaj po zakonu bio dužan učiniti, ima pravo zahtevati naknadu od njega, jer se iz činjeničnog utvrđenja u konkretnom slučaju, ne radi o izdatku za drugog koji u smislu odredbe člana 210. istog zakona predstavlja neosnovano obogaćenje tuženog, već o slučaju korisnog poslovodstva bez naloga iz člana 220. i 223. ZOO.

Prema opštem pravilu iz člana 220. Zakonom o obligacionim odnosima – ZOO, poslovodstvo bez naloga je vršenje tuđih poslova, pravnih ili materijalnih, bez naloga ili ovlašćenja, ali za račun onoga čiji su poslovi, a radi zaštite njegovih interesa (stav 1.). Vršenju tuđeg posla može se nezvano pristupiti samo ako posao ne trpi odlaganje, te predstoji šteta ili propuštanje očigledne koristi (stav 2.). Poslovođa bez naloga koji je postupio u svemu kako treba i radio ono što su okolnosti zahtevale, ima pravo zahtevati da ga onaj čiji je posao vršio oslobodi svih obaveza koje je zbog toga posla uzeo na sebe, da preuzme sve obaveze koje je zaključio u njegovo ime, da mu naknadi sve nužne i korisne izdatke, kao i da mu naknadi pretrpljenu štetu, čak i ako očekivani rezultat nije postignut (član 223. stav 1.ZOO).

Prema činjeničnom utvrđenju, tužilac je uz usmenu saglasnost neposrednog rukovodioca - šefa gradilišta, a bez pisanog naloga ovlašćenog lica tuženog, faktički pribavio sporne delove za građevinsku mašinu, s obzirom na to da tuženi nije bio u mogućnosti da ih nabavi. Ugradnjom tih delova u istu mašinu, tuženi je prihvatio i odobrio takvo tužiočevo postupanje. Sledom iznetog, tužilac je posao obavio u interesu tuženog, a hitnost i korisnost istih opravdavaju takvo postpanje, jer je građevinska mašina ponovo počela da se koristi radi obavljanja poslova iz delatnosti tuženog, a zbog čega je i tužilac angažovan na osnovu zaključenog ugovora o radu. Kako je tužilac kao poslovođa bez naloga, postupio u svemu kako treba i radio ono što su okolnosti zahtevale, to on u smislu člana 223. Zakona o obligacionim odnosima ima prava zahtevati da ga onaj čiji je posao vršio oslobodi svih obaveza koje je zbog tog posla preduzeo, kao i pravo na potpunu naknadu korisnih troškova. To znači, da je tužilac je stekao pravo da zahteva naknadu troškova koje je preuzeo na sebe i to u vrednosti nabavljenih delova za sporni ... .

Suprotno navodima revizije, pravilno je drugostepeni sud ocenio da su radnjama tužioca ispunjeni uslovi za poslovodstvo bez naloga u situaciji u kojoj je tuženi znao za pribavljanje navedenih delova za građevinsku mašinu i nije se protivio, pa tužilac ostvaruje pravo na isplatu iznosa vrednosti nabavljenih delova u iznosu utvrđenom veštačenjem od strane veštaka saobraćajne struke, jer se radi o pravnom mehanizmu koji omogućava da se legitimizuje postupanje nekoga ko je preduzeo tuđi posao u dobroj nameri, a da nije imao zvanično ovlašćenje, sve u cilju sprečavanja štete.

Neosnovani su navodi revizije da nije pravilno određena visina odnosno vrednost polovnih delova ukazujući da je nalaz dat tako što je utvrđena vrednost polovnih delova na dan veštačenja. Prilikom odlučivanja o vrednosti polovnih delova sudovi su cenili nalaz i mišljenje veštaka saobraćajne struke koji je jasan i dat na osnovu zadataka suda, te je utvrđeno da je vrednost ugrađenih polovnih delova je 76.992,00 dinara. Na dosuđeni iznos naknade štete tužiocu je dosuđena i zakonska zatezna kamata počev od dana veštačenja kada je utvrđena visina štete, a na osnovu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Sledom navedenog, pravilno je drugostepeni sud priznao tužiocu pravo na naknadu troškova za nabavku delova za građevinsku mašinu u iznosu utvrđenom veštačenjem.

U reviziji tužena ukazuje na nedostatke nalaza i mišljenja sudskog veštaka u pogledu metodologije obračuna vrednosti polovnih delova, međutim, ovim revizijskim navodima se faktički osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja zbog čega revizija ne može da se izjavi kako je to propisano članom 407. stav 2. ZPP.

Pravilno je odlučeno i o naknadi troškova postupka na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog, izjavljenoj protiv drugostepene presude (stav prvi izreke kojim je potvrđena prvostepena presuda), u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Imajući u vidu da se predmet spora u ovoj parnici ne odnosi na zasnivanje, postojanje i prestanak radnog odnosa, u kom slučaju bi revizija bila dozvoljena primenom člana 441. ZPP, već je predmet spora novačno potraživanje, dozvoljenost revizije ceni se po opštim pravilima o dozvoljenosti revizije u imovinskopravnim sporovima. Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvredost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 20.03.2013. godine. Vrednost predmeta spora pobijenog dela je 24.955,70 dinara ( na ime naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora). Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra, to je Vrhovni sud našao da revizija nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković