Zakonitost otkaza ugovora o radu zbog ponovljenog neopravdanog napuštanja radnog mesta

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Biljane Dragojević i Jasminke Stanojević, članova veća, u parnici tužioca S.P. iz B., čiji je punomoćnik M.P., advokat iz B., protiv tuženog C. a.d. iz B., odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 52/13 od 06.12.2013. godine, u sednici održanoj 09.12.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 52/13 od 06.12.2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2596/11 od 19.09.2012. godine, stavom prvim izreke, odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi rešenje tuženog od 15.08.2005. godine i da tuženi vrati tužioca na rad, rasporedi na radno mesto prema stepenu stručne spreme, znanju i iskustvima stečenim na radu kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu isplati neisplaćenu zaradu za vremenski period od septembra 2005. do marta 2007. godine kao i naknadu na ime prevoza pretplatne karte za drugu zonu u iznosu i sa kamatom bliže opisanom u tom delu izreke. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu uplati pripadajuće doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinose za zdravstveno osiguranje i doprinose za osiguranje za slučaj nezaposlenosti za period od 02.09.2005. godine do dana presuđenja. Stavom četvrtim izreke, odlučeno je da svaka strana snosi svoje troškove.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 52/13 od 06.12.2013. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 399. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos sa tuženim na neodređeno vreme ugovorom o radu od 01.04.2002. godine. Tuženi je vodio evidenciju izlazaka zaposlenih preko službe S. I. za dane bliže opisane u nižestepenim presudama za koje je utvrđeno da je tužilac izlazio bez izlaznice. Dopisom koji je kod tuženog zaveden 15.07.2005. godine utvrđeno je da je lice u ime službe obezbeđenja dostavilo direktoru Sektora ljudskih resursa tuženog, fotokopije i evidencije o kašnjenju na posao, izlascima zaposlenih u toku radnog vremena i period od 01.01.2005. godine. Pri tom je navedeno da do tada tuženom nisu dostavljane evidencije već su iste vodili, arhivirali i čuvali. Od tada se liste dostavljaju svakih 15 dana. Prema dopisu od 25.07.2005. godine direktor ljudskih resursa tuženog je obavestio generalnog direktora tuženog da određeni zaposleni u proteklih sedam meseci kasne, izlaze bez odgovarajuće dokumentacije u toku radnog vremena i krše radnu disciplinu i čine povrede radne obaveze. Kao primer naveo je tužioca koji prema tabelarnoj evidenciji izlazaka u toku radnog vremena od 25.07.2005. godine u periodu od 28.01.2005. godine zaključno sa 24.05.2005. godine više puta izašao sa posla bez izlaznice. Tužiocu je dato upozorenje 28.07.2005. godine o postojanju razloga za otkaz koji se odnosi na njegovo ponašanje odnosno povredu radne dužnosti – neopravdano napuštanje rada ili zakašnjavanje na rad više od tri puta u toku radne nedelje. U postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno je da je tužilac u vremenskom periodu 28.01-31.01.2005, 01.02.2005, 02.02.2005, 03.02.2005, 07.02.2005, 09.02.2005, 10.02.2005, 16.02.2005, 17.02.2005, 21.02.2005, 22.02.2005, 23.02.2005, 28.02.2005, 01.03.2005, 02.03.2005, 04.03.2005, 07.03.2005, 05.05.2005, 16.05.2005. i 24.05.2005. godine, u dane koji su navedeni u rešenju o otkazu, u kontinuitetu neopravdano napuštao radno mesto i kršio radnu disciplinu. Poslednja radnja izvršenja povrede radne obaveze je 24.05.2005. godine. Tuženi je o tome saznao iz dopisa od 15.07.2005. godine. Rešenje o otkazu je doneto 15.08.2005. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili zahtev tužioca za poništaj ovako donetog rešenja.

Prema članu 22. stav 1. tačka 3. ugovora o radu zaključenog između parničnih stranaka, poslodavac može da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako ne poštuje radnu disciplinu odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Tačkom 10. istog člana ugovora predviđen je otkazni razlog i ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to neopravdano napuštanje rada ili zakašnjavanje na rad više od tri puta u toku radne nedelje.

Prema članu 179. stav 1. tač. 2. i 3. Zakona o radu poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoje opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu odnosno ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Rokovi u kojima poslodavac može otkazati ugovor o radu jesu tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza odnosno šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza (član 184. stav 1. Zakona o radu).

Imajući u vidu da je u postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno da je tužilac u dužem vremenu u datumima bliže opisanim u nižestepenim presudama a koji su navedeni i u upozorenju o postojanju razloga za otkaz i u rešenju o otkazu tužilac napuštao radno mesto, a za to nije imao potrebnu iskaznicu, da je poslodavac o ovakvom ponašanju tužioca saznao iz izveštaja od 15.07.2005. godine, a rešenje o otkazu je doneo 15.08.2005. godine, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je rešenje doneto u zakonom propisanom subjektivnom roku u okviru važećeg objektivnog roka. Svesno ponašanje zaposlenog protivno usvojenoj organizaciji rada i propisanim pravilima ponašanja na radu predstavlja akt kršenja radne discipline i dovoljan i opravdan razlog za otkaz od strane poslodavca, pa su neosnovani suprotni navodi tužiočeve revizije. Sadržina činjeničnog osnova otkaza datog tužiocu i činjenično stanje utvrđeno u sudskom postupku potvrđuju kao pravilno pravno rezonovanje nižestepenih sudova o zakonitosti osporenog rešenja o otkazu i neosnovanosti tužbenog zahteva za njegov poništaj, vraćanje tužioca na rad i naknadu štete.

Osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 398. stav 2. ZPP, pa takvi navodi revizije nisu posebno razmotreni niti su mogli biti od uticaja na drukčije presuđenje.

Na osnovu člana 405. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Ljubica Milutinović,s.r.