Odluka po revizijama u sporu za isplatu zarade i troškova

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4184/2021 od 05.10.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu naknade štete u visini razlike između minimalne zarade i isplaćene zarade za period od januara 2017. godine do oktobra 2019. godine. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je preinačena u stavu drugom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu naknade štete u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu za isti period u iznosu od 27.262,86 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene novčane iznose kako je u izreci navedeno. Stavom trećim izreke, prvostepena presuda je ukinuta u stavu trećem i četvrtom izreke (troškovi prevoza i troškovi spora) i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih razloga, pobijajući je u stavu drugom i trećem izreke.

Tuženi je blagovremeno podneo odgovor na reviziju.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1 535/21 od 20.01.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev za naknadu štete zbog neisplaćenih troškova prevoza za period od januara 2017. godine do 31.12.2019. godine u mesečnim iznosima od po 1.200,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec do konačne isplate, sve bliže određeno u ovom stavu izreke i tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 43.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4738/2022 od 14.02.2023. godine, preinačena je prvostepena presuda, tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev i tuženi obavezan da tužiocu na ime neisplaćenih troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada isplati po 600,00 dinara mesečno za period od 01.01.2017. godine do 30.11.2019. godine sa zakonskom zateznom kamatom od dospeća u svakom mesecu do isplate, kao i troškove postupka u iznosu od 113.268,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju iz čije sadržine proizlazi da istu pobija u usvajajućem delu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je blagovremeno podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijane presude u smislu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana, a revizija tuženog neosnovana.

U postupcima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme u zvanju viši referent, raspoređen rešenjem tuženog na poslove ... poslovi ..., sa koeficijentom za obračun zarade 8,85. Tako utvrđena zarada, po osnovu radnog angažovanja zaposlenih na KiM, uvećana je za 50% na osnovu Zaključka Vlade RS 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine. Nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je tražena razlika zarade u visini razlike između minimalne zarade i osnovne zarade za period od januara 2017. godine do oktobra 2019. godine u tri varijante. Prema prvoj varijanti nalaza i mišljenja razlika iznosi 74.701,25 dinara. Prema drugoj varijanti, analizirajući priložene obračunske liste zarada tužioca za sporni period, veštak je našao da je tužiocu na iznos osnovne zarade tuženi obračunao dodatak od 50% na ime kosovskog dodatka, tako da u ovoj varijanti obračuna nema razlike u zaradi između osnovne zarade i zarade koju je tužilac primao. Prema trećoj varijanti, zarada koju je tužilac primao sa kosovskim dodatkom u spornom periodu veća je od minimalne zarade za ukupan iznos od 540.580,55 dinara. Tužilac je precizirao tužbeni zahtev za ovo potraživanje u skladu sa prvom varijantom nalaza. U dopuni nalaza i mišljenja veštak je obračunao i troškove prevoza za dolazak i odlazak sa rada za period od januara 2017. godine do 31.12.2019. godine i to u dve varijante, imajući u vidu da je cena prevozne karte u jednom pravcu 100,00 dinara, odnosno u oba pravca 200,00 dinara po danu. Prema prvoj varijanti, obračun je izvršen za dane prisustva tužioca na radu i to za svaki peti dan, a prema drugoj za svaki deseti dan i naknade su prikazane tabelarno za svaki mesec pojedinačno. Tužilac je tužbeni zahtev precizirao u skladu sa prvom varijantom nalaza. Tužilac živi u selu ..., a radi u Gračanici koja je udaljena 3 km od mesta prebivališta. Za dolazak i odlazak sa rada tužilac je koristio sopstveni prevoz. On nije mogao da koristi „žuti autobus“, jer se polazak autobusa nije poklapao sa njegovim radnim vremenom. Tužilac je na rad dolazio svaki deseti dan u mesecu.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, Osnovni sud u Leskovcu presudom P1 33/20 od 10.06.2021. godine je usvojio tužbeni zahtev tužioca, zaključujući da je tužiocu isplaćena zarada u manjem iznosu u odnosu na pripadajuću zaradu u visini minimalne zarade uvećane za kosovski dodatak od 50% na mesečnom nivou. Tužilac je od mesta prebivališta do mesta rada u Gračanici za prevoz koristio sopstveno vozilo ili taksi prevoz, a kako tuženi nije dokazao da je obezbedio sopstveni prevoz zaposlenima do mesta rada, to je usvojeni i zahtev tužioca za naknadu štete zbog neisplaćenih troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada za sporni period.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž1 4184/21 od 05.10.2021. godine preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev za isplatu naknade štete u visini razlike između minimalne zarade i isplaćene zarade i razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu prema Zaključku Vlade RS od 25.12.2008. godine, zaključujući da je isplaćena zarada tužiocu pravilno obračunata uz uvećanje od 50% mesečno i takva isplata realizovana u većem iznosu od minimalne zarade, zbog čega tužilac neosnovano potražuje utuženu razliku. Nakon što je prvostepena presuda u delu o naknadi troškova prevoza za odlazak i dolazak sa rada ukinuta, u ponovnom postupku prvostepeni sud je odlučio tako što je taj zahtev odbio, uz obrazloženje da tužilac nije dokazao da je imao stvarne troškove u vezi korišćenja prevoza na relaciji na kojoj je putovao i osim toga imao je mogućnost korišćenja javnog prevoza od mesta prebivališta tužioca do mesta rada. Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4738/22 od 14.02.2023. godine je navedena prvostepena presuda preinačena, tako što je tuženi obavezan da tužiocu za sporni period isplati neisplaćene troškove prevoza za dolazak i odlazak sa rada prema drugoj varijanti nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke, pozivom na član 118. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, član 1a. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe i član 41. stav 1. Aneksa Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe. Ovo zbog toga što tužilac živi na udaljenosti od 3 km od mesta rada, koja udaljenost opravdava korišćenja prevoza za dolazak i odlazak sa rada, a tuženi nije dokazao da je tužiocu bio obezbeđen odgovarajući besplatni prevoz do mesta rada, zbog čega mu naknada pripada samo za dane kada je dolazio na posao u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju.

Po oceni Vrhovnog suda stanovište Apelacionog suda u Nišu izraženo u presudi Gž1 4184/2021 od 05.10.2021. godine zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, tužilac shodno Zakonu o platama državnih službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i lokalne uprave („Službeni glasnik RS“, broj 113/17, 86/19) saglasno članu 5. stav 2. ima pravo na isplatu minimalne zarade. Tužiocu shodno Zaključku Vlade Republike Srbije od 25.12.2008. godine i Zakonu o budžetu pripada i pravo na uvećanje pripadajuće zarade u visini od 50% mesečno. Prema nalazu i mišljenju veštaka, tužiocu je obračunata plata u manjem iznosu od minimalne zarade i na taj iznos vršeno je uvećanje od 50% mesečno. Takav obračun nije pravilan. Tužilac je imao pravo na isplatu minimalne zarade i uvećanje od 50% obračunato na taj iznos. Isplaćena ukupna zarada tužiocu u spornom periodu je manja od iznosa koji se dobija obračunom i primenom minimalne zarade uz uvećanje za 50% mesečno. Stoga, pravilan je zaključak prvostepenog suda da tužilac ima pravo na utuženu razliku zarade.

Zbog navedenih razloga, Vrhovni sud je odluku u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je Apelacioni sud u Nišu u presudi Gž1 4738/2022 od 14.02.2023. godine primenio materijalno pravo kada je preinačio presudu Osnovnog suda u Leskovcu P1 535/21 od 20.01.2022. godine i delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca za isplatu naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada.

Članom 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, članom 1a. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“, broj 25/15 i 50/15), propisano je da se na prava i obaveze iz radnog odnosa zaposlenih u organima pokrajinske autonomije i organima jedinice lokalne samouprave kao i na pojedina pitanja od značaja za učesnike ovog ugovora primenjuju odredbe Aneksa ovog Kolektivnog ugovora – koji je odštampan uz ovaj Kolektivni ugovor i čini njegov sastavni deo.

Prema članu 41. stav 1. Aneksa Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe zaposleni ima pravo na mesečnu pretplatnu kartu za dolazak i odlazak sa rada za relacije gde javni prevoznik omogućava kupovinu istih, a prema stavu 2. za relacije na kojima javni prevoznik ne omogućava kupovinu mesečne pretplatne karte, zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza u novcu i to u visini stvarnih troškova. Stvarni trošak se utvrđuje na osnovu broja dana dolaska i odlaska sa rada i iznosa cene pojedinačne karte na linijama i rastojanju koje zaposleni koristi, a za koje ne postoji mesečna pretplatna karta (stav 3).

Polazeći od citirane zakonske odredbe i odredbi Posebnog kolektivnog ugovora, obaveza je poslodavca da zaposlenom naknadi troškove prevoza u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Poslodavac svojim opštim aktom nije utvrdio bliže uslove i kriterijume pod kojima zaposleni ovo pravo može ostvariti, zbog čega način na koji će zaposleni faktički preći razdaljinu od mesta prebivališta do mesta rada nije od uticaja na njegovo pravo na naknadu. Takođe, tužiocu je priznato pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, čiji je smisao da se obezbedi prisustvo zaposlenog na radu, pri čemu to pravo nije uslovljeno dokazivanjem da je zaposleni stvarno podnosio troškove.

Kod utvrđenog da tuženi u toku postupka nije dokazao da je na teritoriji KiM postojao besplatan prevoz za zaposlene organizovan od strane GSP Priština, to tužiocu pripada pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada za sporni period na osnovu ukupno ostvarenih efektivnih radnih dana, s obzirom da je tim danima tužilac imao stvarne troškove za dolazak i odlazak sa rada koji mu nisu isplaćeni, sve u skladu sa članom 118. Zakona o radu i navedenim odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe i njegovog Aneksa, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Prilikom donošenja odluke, ovaj sud je cenio ostale revizijske navode tuženog, ali je zaključio da isti nisu od uticaja na drugačiju odluku, jer je drugostepena presuda doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

Iz iznetih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Kako je tužilac uspeo u postupku po reviziji, na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju mu troškovi revizijskog postupka, zbog čega je odlučeno kao u stavu trećem izreke. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu. Tužiocu pripada na ime sastava revizije iznos od 18.000,00 dinara, a na ime sudskih taksi na reviziju iznos od 10.268,00 dinara i revizijsku odluku iznos od 15.403,00 dinara. Tužiocu nije priznat trošak na ime sastava odgovora na reviziju, jer isti nije bio neophodan za vođenje parničnog postupka.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković