Ništavost sporazuma o prestanku radnog odnosa potpisanog u blanko formi

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1735/2024 od 13.01.2025. godine, usvojena je žalba tužioca i preinačena je prvostepena presuda u delu odluke o troškovima postupka, tako što je tužiocu pored dosuđenog iznosa od 185.150,00 dinara dosuđen još iznos od 35.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, dok je žalba tuženog odbijena i prvostepena presuda u usvajajućem delu potvrđena. Obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih navoda u smislu odredbe člana 408. i 441. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti je došlo do propusta u primeni ili pogrešne primene koje od odredaba ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti po članu 407. stav 1. ZPP. Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i ocenu dokaza, kao i primenu materijalnog prava, te postupajući u smislu člana 396 stav 1. i 2. ZPP ocenio bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme po osnovu zaključenog Ugovora o radu od 01.09.2021. godine za obavljanje poslova radnog mesta „...". Članom 10. zaključenog ugovora predviđeno je da zaposleni ima pravo na godišnji odmor u trajanju od 20 radnih dana, a članom 13. da zaposleni ima pravo na zaradu u visini od 32.456,69 dinara mesečno neto, uvećano za poreze i doprinose koji se isplaćuju iz zarade. Istog dana kada je potpisan Ugovor o radu tužilac je potpisao i blanko Sporazum o prestanku radnog odnosa u kojem je ceo tekst bio otkucan, osim datuma kada prestaje radni odnos. Tužilac je bio privremeno sprečen za rad u periodu od 06.06.2022. godine do 28.06.2022. godine. Po povratku na rad, zakonski zastupnik tuženog BB je rekao tužiocu da mu više nije potreban i da može da ide kući i da više ne dolazi na posao. Tužilac je istog tog dana od službenice tuženog tražio da mu uruči papire o prestaku radnog odnosa, ali iste nije dobio već mu je rečeno da će mu isti biti dostavljeni naknadno. Zbog bolova u leđima, tužilac je 11.07.2022. godine, otišao kod lekara, kada je i saznao da nije zdravstveno osiguran i da mora da plati troškove lečenja, i odlaskom u PIO fond saznao je da je kao zaposleni odjavljen sa datumom 04.07.2022. godine. Tužiocu je prestao radni odnos kod tuženog na osnovu Sporazuma o prestanku radnog odnosa u koje je naknadno unet datum 04.07.2022. godine. Tužilac nije hteo da sporazumno raskine radni odnos, niti je ikada pismenim putem obavešten koje su posledice sporazumnog raskida radnog odnosa. Tuženi tužiocu nije isplatio zaradu i naknadu zarade za jun mesec 2022. godine, niti je za 2021. godinu i 2022. godinu dostavio dokaz da je tužilac iskoristio godišnji odmor, pa tužilac za 2021. godinu (jer je u toj godini radio 4 meseca ) ostvaruje pravo na 7 dana godišnjeg odmora, dok za 2022. godinu (jer je radio 6 meseci) pripada mu pravo na 10 dana godišnjeg odmora, koje tužilac nije iskoristio.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 11. Zakona o radu, a u vezi sa članom 103. ZOO-a, našao da je zaključeni Sporazum o prestanku radnog odnosa protivan prinudnim propisima, jer za zaključenje istog nije bilo saglasnosti volja, a kod utvrđenog da je tužilac ovaj sporazum potpisao blanko, prilikom zasnivanja radnog odnosa, a ne dana 04.07.2022. godine, koji datum je naknadno unet u sporazum, pri čemu tužilac pre raskida radnog odnosa nije upozoren na posledice sporazumnog raskida radnog odnosa. Prema stanovištu prvostepenog suda, Sporazum o prestanku radnog odnosa nije zaključen u skladu sa odredbom člana 177. Zakona o radu, niti je za zaključenje istog postojala autonomija volje jedne od ugovornih strana, zbog čega je isti ništav, pri čemu, u smislu odredbe člana 11. Zakona o radu, isticanje ništavosti ne zastareva, pa su neosnovani navodi tuženog da je zahtev tužioca u tom delu neblagovremen. Kako je navedeni sporazum o prestanku radnog odnosa nezakonit, to tužiocu pripada naknada štete umesto vraćanja na rad u visini 2 mesečne zarade, s obzirom na starost tužioca (43 godine), dužinu radnog staža kod tuženog (10 meseci i 3 dana) i broja izdržavanih članova porodice. Takođe, budući da je tužilac ostvario pravo na godišnji odmor za 2021. godinu i za 2022. godinu koji nije iskoristio pre prestanka radnog odnosa, primenom odredbe člana 76. Zakona o radu, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi štetu zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora, kao i neisplaćenu iznos zarade za jun 2022. godine, primenom člana 104. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i zaključio da je prvostepeni sud donoseći presudu pravilno primenio materijalno pravo, te je ocenio da žalba tuženog nije osnovana i naveo razloge za takvu ocenu.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 175. stav 1. tačka 3. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 ... 75/14), radni odnos prestaje sporazumom između zaposlenog i poslodavca Članom 177. stav 1. istog Zakona propisano je da radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog, a stavom 2. istog člana propisano je da je pre potpisivanja sporazuma poslodavac dužan da zaposlenog pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti.

Prema navedenim odredbama, radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog. Sporazum je zaključen kad poslodavac i zaposleni o tome postignu saglasnost, koja se odnosi kako na prestanak radnog odnosa, tako i na ostala pitanja u vezi sa tim (dan prestanka radnog odnosa, neisplaćene zarade i druga primanja, neiskorišćen godišnji odmor i sl.) i proizvodi pravno dejstvo čim bude zaključen. Sporazum o prestanku radnog odnosa, pri tome, mora da bude rezultat podudarne volje poslodavca i zaposlenog, koja mora da bude izražena slobodno, jasno, nedvosmisleno i bez mana. Bitan element sporazuma je datum zaključenja, pošto se prema njemu ocenjuje sposobnost ugovaranja, kao i datum prestanka radnog odnosa, s obzirom da se poslodavac i zaposleni tom prilikom sporazumevaju o svim bitnim elementima za radno-pravni status zaposlenog.

U konkretnom slučaju, između tužioca i tuženog nije postignuta saglasnost volja o sporazumnom prestanku radnog odnosa, budući da je sporazum o prestanku radnog odnosa potpisan od strane tužioca ranije (blanko) prilikom potpisivanja ugovora o radu, a datum prestanka radnog odnosa je od strane tuženog naknadno unet u sporazum. Osim toga, tuženi nije pisanim putem obavestio tužioca o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti, u smislu člana 177. stav 2. Zakona o radu. Kako je radni odnos tužiocu prestao na osnovu radnji tuženog koji je iskoristio „blanko“ potpis tužioca, odnosno kako nije postojala saglasnost volja parničnih stranaka za zaključenje sporazuma o prestanku radnog odnosa i kako je isti zaključen suprotno odredbama člana 177. Zakona o radu, to ovakav sporazumni prestanak radnog odnosa ne može proizvoditi pravno dejstvo, što ga čini ništavim. Imajući u vidu da na apsolutnu ništavost u smislu člana 109. ZOO sud pazi po službenoj dužnosti i da se pravo na isticanje ništavosi ne gasi (član 110. ZOO), to tužilac može činjenice o apsolutnoj ništavosti isticati u svako doba, zbog čega su neosnovani navodi revizije da je tužilac zahtev za poništaj predmetnog sporazuma podneo po proteku roka od 60 dana od saznanja za povredu prava (član 195. Zakona o radu), odnosno jedne godine od saznanja za rušljivost (član 177. ZOO).

Kod iznetog, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužiocu radni odnos nezakonito prestao i da je tužbeni zahtev osnovan, pa nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude. U reviziji se ponavljaju navodi koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve žalbene navode tuženog koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. stava 1. ZPP, odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković