Presuda Vrhovnog suda o uvećanoj zaradi zbog pripravnosti na radnom mestu

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 339/2024 od 21.02.2024. godine, preinačena je navedena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom i trećem izreke i obavezan tuženi da tužiocu isplati na ime manje isplaćene uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada za februar 2018. godine iznos od 12.537,10 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.03.2018. godine do isplate, na ime manje isplaćene uvećane zarade po osnovu rada na dane državnog praznika za februar 2018. godine iznos od 1.368,14 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.03.2018. godine do isplate i na ime manje isplaćene uvećane zarade po osnovu noćnog rada za januar 2018. godine iznos od 2.319,86 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 28.02.2018. godine do isplate, za februar 2018. godine iznos od 2.245,33 dinara sa zakonskom zateznom kamtom od 31.03.2018. godine do isplate i za mart 2018. godine iznos od 1.506,58 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 30.04.2018. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka, tako što je odbijen zahtev tuženog da se obaveže tužilac da naknadi tuženom troškove postupka u iznosu od 95.412,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da naknadi tužiocu troškove prvostepenog i drugostepenog postupka u iznosu od 175.912,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 170.500,00 dinara od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. a u vezi člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene odredaba ovog zakona, pa nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, kako se u reviziji navodi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, na poslovima putara, u utuženom periodu, do 31.03.2018. godine kada mu je radni odnos prestao na lični zahtev. U periodu pre zasnivanja radnog odnosa kod tuženog, bio je u radnom odnosu u Preduzeću za puteve „Vranje“ do 15.11.2014. godine. Tužbeni zahtev zasnovan je tvrdnji da je tužilac ostvario sate prekovremenog rada, rada u dane državnih praznika i noćnog rada, za koje mu tuženi nije isplatio uvećanu zaradu. U postupku je izvršeno veštačenje na osnovu dokumentacije dostavljene od strane tuženog, i dopunsko veštačenje nakon dostavljanja evidencija radnih lista – karneta za tužioca koji su vođeni od strane šefa punkta ..., BB. Uzimanjem u obzir neizmirenih časova prekovremenog rada koji su evidentirani u dostavljenim karnetima za period od 01.04.2015.gdine do 31.03.2018.godine obračunato je potraživanje tužioca po osnovu prekovremenog rada u iznosu od 12.537,10 dinara ( prva varijanta obračuna), i iskazano da ako se za isti period broj časova prekovremenog rada umanji za časove dežurstva u zimskoj službi, tokom kojeg je tužilac morao da bude u punktu sa kojeg se izlazi na teren prema potrebama zimske službe održavanja, dugovanja nema (druga varijanta obračuna). Veštačem je obračunato da potraživanje tužioca po osnovu noćnog rada iznosi 6.257,77 dinara i po osnovu rada na dan praznika 1.368,14 dinara. Tužilac je opredelio tužbeni zahtev u skladu sa izjašnjenjem veštaka, pri čemu je potraživanje u odnosu prekovremeni rad opredelio u skladu sa prvom varijantom obračuna.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca radi isplate na osnovu prekovremenog rada, rada na dane državnog praznika i noćnog rada u opredeljenim iznosima, jer po nalaženju tog suda, okolnost da je tužilac radi obavljanja poslova održavanja puteva u vreme zimske službe ostajao u punktu i preko punog radnog vremena od 8 časova dnevno ne znači automatsko ostvarivanje prava na uvećanu zaradu po osnovu prekovremenog rada, već se naknada može ostvariti samo u slučaju da je takvog rada i bilo. Pri tom, sud je cenio iskaz svedoka BB, da boravak u punktu podrazumeva sređivanje punkta i čišćenje prostorija u kojima boravi, poda, ostalih soba, kao i oko punkta, odnosno da je tužilac za vreme boravka u samom punktu bio na radnom mestu, uvek prvi, drugi, treći ili četvrti stepen dežurstva i na poziv policije usled nevremena morao odmah da startuje, da posipa put i čisti sneg, ali je cenio da to nema uticaja, da se takav rad nije elektronski evidentirao u sistemu tuženog i da na drugačiji zaključak ne utiče to što tužilac nije mogao bez saglasnosti svojih rukovodioca da napušta punkt, jer je u smislu odredbe člana 108. stav 1. tačka 3. Zakona o radu zaposlenom pripada pravo na uvećanu zaradu samo za ostvareni, ali ne i za pretpostavljeni prekovremeni rad. Uporište za izneto prvostepeni sud nalazi u članu 7. Pravilnika o radu zaposlenih u zimskoj službi održavanja od 07.11.2016.godine kojom je tuženi predvideo da zbog same prirode posla zimskog održavanja i upućivanja rad zaposlenih na punkteve, rad u zimskoj službi se podrazumeva kao terenski rad (stav1.), i da će se pod terenskim radom smatrati svaki rad zaposlenog koji je određen od strane neposrednog rukovodioca, a koji podrazumeva rad na čišćenju i održavanju državnih puteva u okviru poslova redovnog zimskog održavanja, bez obzira na period vremena provedenog u punktu i bez obzira na udaljenost prebivališta zaposlenog od punkta (stav 2.), kao i članu 9. Pravilnika, da se zaposlenom u svakom punktu obezbeđuju prostorije za smeštaj i odmor u kojima je zaposleni smešten i boravi van radnog vremena koje je proveo na čišćenju i održavanju puteva.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog na isplatu iznosa na osnovu prekovremenog rada, rada na dane državnog praznika i noćnog rada za utuženi period, nalazeći da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio odredbe Pravilnika o radu zaposlenog u zimskoj službi tuženog od 07.11.2016. godine, kojima se uređuje boravak zaposlenih u punktu za smeštaj i odmor van radnog vremena koje je zaposleni proveo na čišćenju održavanju puteva iz kojih proizilazi da se vreme provedeno u punktovima ne smatra radnim vremenom, zato što se primenom pravila iz člana 9. i 10. Zakona o radu, kada opšti akti i pojedine njegove odredbe utvrđuju nepovoljnije uslove rada od uslova utvrđenih zakonom, imaju primeniti odredbe Zakona o radu. U razlozima ocene o osnovanosti tužbenog zahteva, drugostepeni sud se pozvao na član 108 Zakona o radu i članove 12. i 37. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede („ Službeni glasnik RS, broj 3/2015) koji je bio na snazi u spornom periodu i kojim je propisano da se radnim vremenom ne smatra vreme u kome je zaposleni pripravan da se odazove na poziv poslodavca da obavlja poslove, pri čemu se zaposleni ne nalazi na mestu gde se njegovi poslovi obavljaju. Po stanovištu drugostepenog suda, vreme koje zaposleni u toku pripravnosti provede u punktovima, koji predstavljaju putnu bazu za smeštaj radnika koji dežuraju i prateće mehanizacije za redovno održavanje puteva smatra se radnim vremenom. Cilj boravka u punktovima nije odmor zaposlenog, kako je to tuženi isticao tokom prvostepenog postupka, već je uspostavljen radi dežurstva, kako bi zaposleni mogao hitno da odgovori pozivu poslodavca, radi izaska na teren, što treba razlikovati od takozvane kućne pripravnosti, koja se obavlja u kućnim uslovima i koja se uvodi radi eventualnog pojačanja već angažovanog stepena dežurstva u bazi, i koje se vreme kućne pripravnosti ne bi računalo u radno vreme u smislu Posebnog kolektivnog ugovora, kojim se jasno definiše da se radnim vremenom ne smatra vreme u koje je zaposleni pripravan da se odazove na poziv poslodavca da obavlja poslove, pri čemu se zaposleni ne nalazi na mestu gde se njegovi poslovi obavljaju. Boravak u punktu je mesto odakle se poslovi obavljaju, odnosno čeka poziv za hitan izlazak na teren radi uspostavljanja redovnog saobraćaja na putevima u zimskim uslovima, pa se vreme za koje je utvrđeno da je tužilac u spornom periodu boravio na punktu i bio raspoloživ radi izlaska na teren, nasuprot zaključku prvostepenog suda, smatra radnim vremenom. Na osnovu činjenica utvrđenih putem dopunskog veštačenja prema podacima iz evidencionih radnih listi - karneta za tužioca koji su vođeni od strane šefa punkta ..., za ceo sporni period, da je tužilac ostvario sate prekovremenog rada, sate rada u dane državnih praznika i noćnog rada, u obračunatoj visini neisplaćenih potraživanja po navedenim osnovima, ocenjeno da prema odredbama člana 108. stav 1. tačka 1., 2. i 3. Zakona o radu i citiranih odredaba člana 12. i 37. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede, tužiocu pripada pravo na isplatu razlike između isplaćene i pripadajuće uvećane zarade za ostvarene časove prekovremenog, noćnog i rada u dane državnih praznika.

Po oceni Vrhovnog suda, revizija tuženog nije osnovana u osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Naime, neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje da ono vreme koje je vreme pripravnosti od strane drugostepenog suda izjednačeno sa prekovremenim radom, a da je prekovremeni rad duži od radnog vremena i da nije moguće da se pripravnost tumači kao radno vreme, a da se potom to isto radno vreme kvalifikuje kao prekovremeni rad. Ovo zato što je pobijanom presudom jasno ukazano na razliku koja postoji kada je u pitanju pripravnost u kućnim uslovima, od boravka u punktu kao mestu sa kojeg se poslovi obavljaju po pozivu radi hitnog izlaska na teren, kao i regulativu koja se u konkretnom slučaju ima primeniti.

Odredbom člana 108. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br 24/05 ... 95/18 – autentično tumačenje) je propisano da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđene opštim aktom i ugovorom o radu i to: za rad na dan praznika koji je neradni dan – najmanje 110% od osnovice; tačkom 2) za rad noću, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade – najmanje 26% od osnovice; i 3) za prekovremeni rad – najmanje 26% od osnovice.

Odredbom člana 12. istog Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privredne („Službeni glasnik RS“ broj 3/15), propisano je da se radnim vremenom ne smatra vreme u kome je zaposleni pripravan da se odazove na poziv poslodavca da obavlja poslove, ako se ukaže potreba u zimskoj službi, pri čemu se zaposleni ne nalazi na mestu gde se njegovi poslovi obavljaju. Odredbom člana 37. stav 1. propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu za rad na dane praznika koji je neradni dan - najmanje 110% od osnovice (tačka 1.); za rad noću - najmanje 26% od osnovice, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade (tačka 2.); za prekovremeni rad - najmanje 26% od osnovice (tačka 4.).

Prema iznetom, pravilna je odluka o obavezivanju tuženog da isplati tužiocu na osnovu prekovremenog rada, rada na dane državnog praznika i noćnog rada, tražene novčane iznosa sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate i da tužiocu naknadi troškove postupka.

Kako se odbija kao neosnovana revizija tuženog i navodi iz revizije nisu od uticaja na drugačiju odluku ovog suda, to nije neophodno detaljno obrazlagati ovu presudu u smislu odredbe člana 414. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković