Preinačenje presude i odbijanje zahteva zbog zastarelosti naknade štete nakon dugog perioda

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2514/23 od 05.10.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom i stavu trećem izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda u ovom slučaju su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11...18/20 i 10/23 – dr. zakon, u daljem tekstu: ZPP), pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao aktivni pripadnik Vojske Jugoslavije u činu zastavnika prve klase učestvovao u ratnim dejstvima u vreme NATO bombardovanja u periodu od 24.03.1999. godine do 26.06.1999. godine. Vojnu službu obavljao je na Avali gde se nalazio i 06.05.1999. godine kada je u 3,55 časova objekat bombardovan sa tri rakete, od kojih su dve pogodile stub, a jedna je pogodila ventilacioni sistem zgrade u kojoj se nalazio veliki broj ljudi koji su spavali i koja se ispunila prašinom. Tužilac je budio ljude i izvlačio ih iz prostora kako se ne bi ugušili. Tužilac je radio kod tužene do 31.12.2001. godine. Od maja meseca 2016. godine, kod tužioca se javljaju učestali psihički problemi koji se manifestuju u vidu košmarnih snova, predstava rata, uznemirenost i nervoza. Zbog ovih smetnji tužilac se javio lekaru 07.04.2017. godine i tada mu je postavljena dijagnoza F 43.1 – posttraumatski stresni poremećaj od kada se leči i uzima propisanu terapiju. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka za oblast medicine, dr Snežane Bošković Davidović, utvrđeno je da je tužilac usled učestvovanja u borbenim dejstvima za vreme NATO bombardovanja oboleo od postraumatskog stresnog poremećaja, definisanog kao poremećaj koji počinje kao odloženi i produženi odgovor na stresogeni događaj, izuzetno jake ugroženosti ili katastrofalne prirode, što je sklono da izazove pervezivnu patnju. Poremećaj obično počinje u roku od šest meseci od traumatskog događaja, a dijagnoza se može postaviti i ako je ovaj period duži od šest meseci, pod uslovom da su kliničke manifestacije tipične, iako nije verovatna alternativna identifikacija nekog drugog poremećaja. Tužilac se leči od 07.04.2017. godine, kada mu je dijagnostifikovan postraumatski stresni poremećaj i tada je obavešten o kakvom se poremećaju radi, a nakon šest meseci poremećaj je postao hroničan. Konačan oblik poremećaj je dobio na dan veštačenja kada su utvrđene posledice poremećaja i njihov obim. Postraumatski stresni poremećaj je kod tužioca prouzrokovao umanjenje opšte životne aktivnosti u procentu od 10%, a u čemu se ono ogleda detaljno je navedeno u nižestepenim presudama. Po nalazu veštaka kod tužioca su prodromalni simptomi postojali i pre dijagnostifikovanja, ali im on nije pridavao značaj, a psihijatru se obratio tek kada su postali učestali.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su ocenili da postoji uzročno posledična veza između visoko stresnog događaja koji se desio 06.05.1999. godine i psihičkog oboljenja tužioca, odnosno posttraumatskog stresnog poremećaja (F 43.1), koji je tužilac zadobio obavljajući vojnu službu kod tužene, te da je ovaj poremećaj doveo do umanjenja njegove životne aktivnosti od 10%, da se od maja meseca 2016. godine njegova bolest intenzivira, da je stanje bolesti bilo akutno od momenta nastanka, a prilikom dijagnostifikovanja 07.04.2017. godina prepisana mu je odgovarajuća terapija, ali i pored toga nije došlo do potpunog izlečenja, te je bolest iz akutne prešla u hroničnu fazu. U roku od šest meseci od prvog dijagnostifikovanja, bolest je dobila konačan oblik, zbog čega su nižestepeni sudovi primenom odredaba članova 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima i člana 164. Zakona o radu ocenili da je tužena pasivno legitimisana u ovom sporu, a primenom odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima odmerili su naknadu nematerijalne štete koju smatraju pravičnom. Nižestepeni sudovi su ocenili da je prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja neosnovan, jer je potraživanje nastalo u momentu kada je duševno oboljenje tužioca dobilo konačan oblik, tj. 07.10.2017. godine, a kako je tužba podneta 11.04.2017. godine, to od momenta nastanka štete do momenta podnošenja tužbe nije prošao zakonom propisan rok zastarelosti od tri godine propisan odredbom člana 196. Zakona o radu. Međutim, po oceni Vrhovnog suda izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova nije pravilno.

Tužilac u ovom sporu traži naknadu nematerijalne štete, te se s obzirom na prirodu štete čija se naknada traži u pogledu zastarelosti imaju primeniti odredbe člana 376. st.1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, kojima je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu, a u svakom slučaju to potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala. Zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze na osnovu odredbe člana 360. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano, shodno odredbi člana 361. stav 1. istog zakona.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je do postraumatskog stresnog poremećaja kod tužioca došlo usled događaja koji se desio 06.05.1999. godine, odnosno skoro 18 godina pre podnošenja tužbe, da su kod tužioca prodromalni simptomi (rani simptomi, uvodna faza bolesti), postojali i pre obraćanja lekaru i dijagnostifikovanja, ali da im on nije pridavao značaj. Kod potraživanja naknade nematerijalne štete za duševni bol zbog smanjene životne aktivnosti usled, u ovom slučaju oštećenja psihičkog zdravlja, smatra se, da šteta nastaje kada se lečenje završi i kada trajne posledice postaju izvesne. Kada se kao trajna posledica pojavi hronična bolest koja se ne može izlečiti, početak zastarnog roka se vezuje za vreme kada bolest pređe u hronično stanje jer tada postaje izvesno da se zdravstveno stanje ne može popraviti i da oštećeni neće ozdraviti, već se mora lečiti do kraja života. Za početak roka zastarelosti potraživanja nije bitno kada se oštećenik obrati lekaru odgovarajuće struke, kada se postavi dijagnoza i kada se oštećenom to saopšti, jer je on mogao godinama da trpi posledice a da se ne javi lekaru i da njegovo stanje tokom tog vremena postane konačno, kako iz nalaza veštaka proizlazi da se desilo i sa tužiočevim oboljenjem. U ovom slučaju, iz nalaza veštaka proizlazi da je tužilac tokom dužeg perioda zanemaravio simptome bolesti koja je nastala usled događaja iz maja meseca 1999. godine, zbog čega se za početak roka zastarelosti ne može uzeti 07.10.2017. godine, odnosno šest meseci nakon postavljanja i saopštavanja dijagnoze tužiocu, kako su to računali nižestepeni sudovi, već se zastarelost ima računati po objektivnom roku od pet godina od štetnog događaja. Kako je tužba u ovom sporu podneta 11.04.2017. godine, to je osnovan prigovor zastarelosti koji je stavio tuženi, a koje nižestepeni sudovi usled pogrešne primene prava nisu pravilno cenili, te je primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP, doneta odluka kao u stavu drugom izreke.

Tuženi je uspeo u sporu zbog čega mu shodno odredbama čl.153. stav 1. 154. stav 1. i 163. st.1, 2. i 3. ZPP, pripada naknada traženih troškova spora i to na ime nagrade zakonitom zastupniku za sastav odgovora na tužbu u iznosu od 6.000,00 dinara sa traženom zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, na ime sastava žalbe u iznosu od 18.000,00 dinara i revizije u iznosu od 27.000,00 dinara, zbog čega je primenom odredbe člana 165. stav 2. ZPP, doneta odluka kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković