Gubitak prava na naknadu štete zbog odlaska u penziju

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povredene odredba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao drugostepenu presudu na osnovu članova 408. i 441. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni druge bitne povrede zbog kojih se revizija u smislu člana 407. stav 1. ZPP, može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Opštinske uprave Opštine Brus od 22.12.2017. godine odlučeno je da tužilja, ..., do tada raspoređena na radno mesto poslovi ... u Opštinskoj upravi Opštine Brus, zbog promene Pravilnika postaje neraspoređena počev od 22.12.2017. godine, jer ne postoji slobodno radno mesto na koje može biti raspoređena, odnosno stiče status zaposlenog za čijim radom je prestala potreba. Protiv navedenog rešenja tužilja je izjavila žalbu Žalbenoj komisiji koja je rešenjem od 17.01.2018. godine istu odbila. Rešenjem načelnika Opštnnske uprave Opštine Brus od 09.03.2018. godine odlučeno je da tužilji, neraspoređenom službeniku u Opštinskoj upravi Opštine Brus, usled promene unutrašnjeg uređenja i sticanja statusa zaposlenog za čijim radom je prestala potreba, prestaje radni odnos zaključno sa 18.03.2018. godine. Navedeno rešenje je doneto, između ostalog, i na osnovu odredbe člana 169. stav 3. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave. Protiv navedenog rešenja tužilja je izjavila žalbu koju je Žalbena komisija opštine Brus odbacila kao nedozvoljenu rešenjem od 3.4.2018. godine. Tužena je tužilji na ime otpremnine isplatila iznos od 489.292,40 dinara. Tužilja je pred Upravnim sudom pokrenula sporove radi poništaja: rešenja Žalbene komisije od 17.01.2018. godine, rešenja načelnika Opštinske uprave Opštine Brus od 09.03.2018. godine i rešenja Žalbene komisije od 3.4.2018. godine, te je Upravni sud presudom 1-4 U 2732/18 od 20.5.2020. godine poništio rešenje Žalbene komisije od 17.01.2018. godine kojim je odbijena žalba tužilje izjavljena protiv prvostepenog rešenja kojim je postala neraspoređena počev od 22.12.2017. godine, odnosno kojim je stekla status zaposlenog za čijim radom je prestala potreba, presudom 1-2 U 6454/18 od 27.5.2020. godine poništio rešenje Opštinske uprave Opštine Brus broj ...-.../...-... od 09.03.2018. godine (kojim je tužnlji prestao radni odnos zaključno sa 18.03.2018. godine) i predmet vratio nadležnom organu na ponovno odlučivanje i presudom 1-3 U 18204/18 od 2.9.2021. godine poništio rešenje Žalbene komisije od 3.4.2018. godine (kojim je odbačena kao nedozvoljena žalba izjavljena protiv rešenja od 9.3.2018.godine kojim je tužilji prestao radni odnos kod tužene) i predmet vratio nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Tužilja je od 19.3.2018. godine u starosnoj penziji, a nakon prestanka radnog odnosa sa tuženom je zaključila više ugovora o delu po osnovu kojih je, na ime naknade za rad, ostvarila iznos od ukupno 210.000,00 dinara, sa pripadajućim porezima i doprinosima. Tužilja je samohrana majka deteta koja se nalazi na redovnom školovanju, a poslednja plata koju je primila kod tužene za februar 2018. godine iznosila je 28.127,19 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud se oglasio apsolutno nenadležnim i odbacio tužbu u delu tužbenog zahteva za poništaj rešenja tužene br. ...-.../...-... od 09.03.2018. godine, budući da se sudska pravna zaštita protiv predmetnog rešenja tužene ostvaruje u upravnom sporu za koji je nadležan Upravni sud, shodno članu 170. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave. U pogledu dela tužbenog zahteva za naknadu štete umesto vraćanja na rad, prvostepeni sud je ocenio da su se stekli uslovi za primenu odredbe člana 191. stav 5. Zakona o radu, s obzirom da je presudom Upravnog suda od 27.05.2020. godine poništeno rešenje kojim je utvrđeno da je tužilji prestao radni odnos, te tužilja ima pravo na naknadu štete umesto vraćanja na rad u visini dosuđenoj prvostepenom presudom.

Drugostepeni sud je je potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odbačena tužba u delu tužbenog zahteva za poništaj rešenja tužene br. ...-.../...-... od 09.03.2018. godine, prihvatajući razloge koje je naveo nižestepeni sud. Preinačio je prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za naknadu štete umesto vraćanja na rad, nalazeći da je tužilji rešenjem RF PIO utvrđeno pravo na prevremenu starosnu penziju od 23.05.2018. godine, zbog čega ne može osnovano tražiti da se vrati na rad, a samim tim ni naknadu štete umesto vraćanja na rad.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda je zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 191. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 75/14), propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio (stav 1); da se naknada štete iz stava 1. ovog člana utvrđuje u visini izgubljene zarade koja u sebi sadrži pripadajuće poreze i doprinose u skladu sa zakonom, u koju ne ulazi naknada za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora, bonusi, nagrade i druga primanja po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca (stav 2); da ukoliko sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će, na zahtev zaposlenog obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, godina života zaposlenog i broja izdržavanih članova porodice (stav 5).

Napred navedenom naknadom štete iz člana 191. stav 5. Zakona o radu se supstituiše reintegracija i osnovanost zahteva za naknadu štete zavisi od osnovanosti zahteva za vraćanje na rad. Naime, jedan od načina prestanka radnog odnosa je i kada zaposleni ostvari uslove za odlazak u starosnu penziju, što je prema odredbi člana 175. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05,...113/17) kada zaposleni navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja. To su opšti uslovi za prestanak radnog odnosa sticanjem prava na starosnu penziju koji su predviđeni i u članu 19. tačka 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju(„Službeni glasnik RS“ br.34/03,....73/18), dok je članom 19b istog zakona propisano da osiguranik stiče pravo na prevremenu penziju kada navrši najmanje 40 godina staža osiguranja i najmanje 60 godina života. Tužilja je 19.03.2018. godine ispunila uslove za prevremenu starosnu penziju, što je utvrđeno rešenjem RF PIO od 23.05.2018. godine, zbog čega ne može osnovano da traži da se vrati na rad, a samim tim ni naknadu štete umesto vraćanja na rad.

Suprotno navodima revizije, pravilno je drugostepeni sud zaključio da naknada štete predviđena navedenom zakonskom odredbom ima supstitucioni karakter i dosuđuje se umesto vraćanja na rad, tako da osnovanost zahteva za naknadu štete zavisi od osnovanosti zahteva za vraćanje na rad. U konkretnom slučaju, tužilja je na lični zahtev ostvarila pravo na prevremenu starosnu penziju i zato ne može biti vraćena na rad, iako je rešenje o prestanku radnog odnosa poništeno, zbog čega joj ne pripada pravo na ovu vrstu naknade štete (supstitucija reintegracije).

Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije, ali kako se njima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković