Presuda o zakonitosti otkaza ugovora o radu zbog tehnološkog viška

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu troškova revizijskog postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23), i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Tužilja u reviziji ukazuje na bitnu povredu iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, međutim, ta bitna povreda nije razlog za izjavljivanje revizije u smislu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. istog Zakona. Navodi revizije tužilje o učinjenoj bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom su neosnovani.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog bila u radnom odnosu na neodređeno vreme, na osnovu ugovora o radu br. .. od 06.08.2008. godine. Aneksom Ugovora o radu od 08.04.2019. godine, raspoređena je na radno mesto ''radnik ...“, a zakonitost aneksa nije osporavala. Usklađivanje prava i obaveze u skladu sa odredbama Zakona o radu, učinjeno je aneksom ugovora o radu od 05.09.2019. godine, u cilju usaglašavanja odredaba ranije zaključenog ugovora i aneksa sa opštim aktima poslodavca. Pobijanim rešenjem tuženog br. .. od 04.11.2019. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu sa svim aneksima, zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na koje je raspoređena, u smislu odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu i pre prestanka radnog odnosa isplaćena joj je otpremnina od 164.923,95 dinara. U obrazloženju pobijanog rešenja je, između ostalog, navedeno da je usled ekonomskih i organizacionih promena kod poslodavca tužiljino radno mesto ukinuto i da poslodavac zaposlenoj nije mogao da obezbedi premeštaj na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni jednu drugu meru predviđenu odredbom člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu. Donošenju rešenja o otkazu o radu prethodila je Odluka o ukidanju radnih mesta koju je tuženi doneo pod br. XXXXI -68/19 od 30.09.2019. godine, i Odluka o izmeni Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka kod tuženog pod br.XXXXI-69/19 od 30.09.2019. godine, na osnovu kojih je kod tuženog smanjen br. zaposlenih, dok su neka radna mesta ukinuta, među kojima i radno mesto ''radnik ...'', na koje radno mesto je tužilja bila raspoređena u momentu donošenja pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu. Odluke tuženog objavljene su na oglasnoj tabli, a tuženi je doneo i Program rešavanja viška zaposlenih br. 431 od 31.10.2019. godine, kojim su utvrđeni razlozi za donošenje Programa i ukupan broj zaposlenih kod poslodavca, kvalifikaciona struktura, godine starosti, staž osiguranja zaposlenih koji su višak, poslove koje obavljaju, kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih, mere za zapošljavanje, sredstva za rešavanje socijalno-ekonomskog položaja viška zaposlenih i rok u kome će biti otkazani ugovori o radu. Program rešavanja viška zaposlenih dostavljen je Nacionalnoj službi za zapošljavanje i sindikalnim organizacijama koji su dostavili svoja izjašnjenja. Pre donošenja pobijanog rešenja, tuženi je uputio pozive PD ''Tref socks'' Ivanjica, PD ''Tref calze'' Ivanjica, Društvo za proizvodnju i trgovinu ''Liber – teks'' d.o.o. Ivanjica i SZR ''Svila'' Arilje, zahtevajući da se pridruže naporima u pronalaženju najboljeg mogućeg rešenja za zaposlene koji su višak, te da se, ukoliko imaju potrebu za angažovanje zaposlenih na nekoj od radnih pozicija u okviru njihove kompanije, obrate tuženom ili Nacionalnoj službi za zapošljavanje.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužilje odbili u celini, primenom odredbe člana 179. stav 5. tačka 1., u vezi člana 153.-160. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 ... 95/18), na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja da je usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena od tuženog izmenjen Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka, tako što je ukinuto radno mesto na koje je tužilja bila raspoređena, a tuženi, kao poslodavac, nije bio u mogućnosti da joj obezbedi premeštaj na drugo odgovarajuće radno mesto, kao nijednu drugu meru predviđenu odredbom člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu, kao i da je tuženi, pre otkaza ugovora o radu, tužilji isplatio otpremninu.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to: ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla, ili dođe do smanjenja obima posla. Na osnovu odredbe člana 158. istog Zakona, poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu u smislu odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. tog Zakona, zaposlenom isplati otpremninu u skladu sa ovim Zakonom.

U konkretnom slučaju, odlukom o izmeni Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka kod tuženog od 30.09.2019. godine, ukinuto je radno mesto na koje je tužilja bila raspoređena, na osnovu Odluke o ukidanju radnih mesta od istog datuma, pa je tužilji isplaćena otpremnina, a tuženi uputio pozive drugim privrednim društvima da se pridruže naporima na pronalaženju najboljeg mogućeg rešenja za zaposlene koji postaju višak i da se, ukoliko imaju potrebu za angažovanjem zaposlenih na nekoj radnoj poziciji u okviru njihove kompanije, obrate tuženom ili Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Imajući u vidu da je tužilja bila raspoređena na radno mesto koje je ukinuto i da tuženi nije bio u mogućnosti da joj obezbedi premeštaj na drugo odgovarajuće radno mesto, niti da sprovede neku od mera iz člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu, sledi da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu tuženi doneo pravilnom primenom otkaznog razloga propisanog odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu. Na osnovu donetih odluka, tuženi je dokazao da je prestanak radnog odnosa tužilje posledica ekonomskih i organizacionih promena usled kojih je došlo ne samo do ukidanja radnog mesta na koje je tužilja bila raspoređena, već i drugih radnih mesta, kao i do smanjenja broja izvršilaca na radnim mestima koja nisu ukinuta. Tužilji je radni odnos prestao na osnovu zakonitog rešenja, pa tuženi nije dužan da je vrati na rad i da joj naknadi štetu na ime neisplaćenih zarada, jer takvu obavezu ima samo kad se radi o nezakonitom prestanku radnog odnosa na osnovu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu, a to ovde nije slučaj. Iz navedenih razloga, neosnovani su navodi tužilje o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tuženom troškovi angažovanja punomoćnika, advokata, za sastav odgovora na tužbu i za sudske takse, nisu bili potrebni, u smislu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković