Preinačenje drugostepene presude u sporu radi isplate naknade za topli obrok i regres

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2466/19 od 11.12.2019. godine, preinačena je prvostepena presuda u stavu petom, šestom, sedmom, osmom i desetom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP i našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod AD „Železnice Srbije“ Beograd do septembra 2015. godine, kada je njegov ugovor o radu prenet na drugotuženog sa kojim je zaključio Aneks dana 01.09.2015. godine, kada je njegov ugovor o radu preuzet od tuženog AD za železnički prevoz putnika „Srbija Voz“, kao poslodavca sledbenika. Odlukom Vlade RS od 02.07.2015. godine izvršene su statusne promene kod AD „Železnice Srbije“ izdvajanjem uz osnivanje novih akcionarskih društava, među kojima je i tuženi. Privredna društva nastala izdvajanjem iz AD „Železnice Srbije“ na osnovu statusne promene, od AD „Železnice Srbije“ preuzele su prava, obaveze, opremu, postrojenja i druga sredstva za rad, dokumentaciju, predmete koji su bili u funkciji obavljanja delatnosti, kao i zaposlene, koji pod istim uslovima nastavljaju radni odnos, ali i Kolektivni ugovor sa pripadajućim aneksom. Ova društva stekla su status pravnog lica 10.08.2015. godine. Nakon izvršenih statusnih promena, na osnovu ponude za preuzimanje ugovora o radu, tužilac je sa tuženim zaključio Aneks ugovora o radu od 28.08.2015. godine. Prema zaključenom ugovoru o radu sa aneksima, tužilac ima pravo na zaradu za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zaradu po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavcu i druga primanja u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. U kolektivnom ugovoru koji se u spornom periodu primenjivao kod tuženog, nije navedena novčana vrednost spornih naknada, niti su one novčano iskazane, već je određeno da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas. U spornom periodu, tuženi u listama sa obračunima zarade tužiocu nije iskazivao novčani iznos spornih naknada. Visina naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za sporni period utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka, u skladu sa članom 157. i 171. Kolektivnog ugovora poslodavca prethodnika iz 1995. godine i u drugoj varijanti prema Opštem kolektivnom ugovoru iz 2008. godine.

Prvostepeni sud je usvojio zahtev tužioca, primenom člana člana 118. Zakona o radu, s obzirom da tuženi, na kome je teret dokazivanja nije dokazao da je vršio obračun i isplatu naknade za ishranu u toku rada i regres prema visini koja je bila određena Kolektivnim ugovorom tuženog iz 1995. godine, odnosno primenom parametara koji je tuženi primenjivao prilikom obračuna predmetnih naknada.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog, preinačio prvostepenu presudu i odbio zahtev tužioca za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, primenom člana 104. stav 1, člana 105, člana 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu i Kolektivnog ugovora poslodavca prethodnika iz 2015. godine, sa obrazloženjem da je tuženi u skladu sa opštim aktom tužiocu kroz vrednost radnog časa za obračun zarade obračunao i isplaćivao i naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, a da propust poslodavca da u obračunu zarade iskaže podatke po ovim osnovima ne vodi zaključku da iznosi po osnovu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora tužiocu nisu isplaćeni, kao i da je takvo pravno shvatanje zauzeo Ustavni sud u svojoj odluci Už 2779/09 od 08.09.2011. godine, donetoj po ustavnoj žalbi drugog lica u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Članom 104. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14) propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a članom 105. stav 3. istog zakona propisano je da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tačka 4) i 5), člana 118. tačka 1-4), člana 119, člana 120. tačka 1) i člana 158. ovog zakona. Članom 118. stav 1. tačka 5) i 6) Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to: za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Članom 121. stav 1. Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da zaposlenom prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun.

Kolektivnim ugovorom od 30.11.2002. godine („Službeni glasnik RS“ br. 84/02, 46/11) i Aneksom tog ugovora od 26.07.2006. godine („Službeni glasnik RS“ br. 4/06), određena je struktura zarade i predviđeno pravo zaposlenih kod tuženih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Nakon izvršenih statusnih promena usvojen je Kolektivni ugovor „Železnice Srbije“ AD od 24.03.2015. godine, kojim je predviđeno da se odredbe tog ugovora odnose i na sve zaposlene kod tužene „Infrastruktura železnice Srbije“. Članom 59. stav 1. navedenog KU propisano je, da se vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade utvrđuje u skladu sa zakonom i drugim aktom, dok je stavom trećim istog člana propisano da je u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. ovog člana uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas.

Zakonom o radu i internim aktom tuženog počev od 01.06.2006. godine, zaposlenima je dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, a poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim opštim aktom ili ugovorom utvrde visinu tih naknada i da ih prikažu u obračunskoj listi zaposlenog. Tuženi u toku postupka nije dostavio sudu akt o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se može zaključiti da isti nije ni doneo. Osim toga, visina troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora moraju biti određeni linearno, za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez ozbira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto.

Stoga se ne može prihvatiti, kao pravilan zaključak drugostepenog suda da su tužiocu naknada troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora isplaćeni kroz cenu radnog časa, s obzirom da tuženi nije mogao da se izjasni o njihovoj visini, niti je iznos naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora iskazao u platnoj listi tužioca, kako je to propisano članom 105. stav 1. u vezi sa članom 121. stav 1. Zakona o radu.

S obzirom da Kolektivnim ugovorom za „Železnice Srbije“ AD iz 2015. godine nije regulisana visina ovih naknada, tužilac može potraživati naknadu u neto iznosu prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora. Tužilac je zahtev za naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora tražio u visini utvrđenoj na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka, primenom ranijeg Kolektivnog ugovora, zbog čega je ovako postavljeni zahtev tužioca osnovan.

Kako je tuženi u obavezi da tužiocu naknadi troškove za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, to je Vrhovni kasacioni sud preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio, kao neosnovane žalbe tuženih i potvrdio prvostepenu presudu kojom je usvojen zahtev tužioca, primenom člana 416. stav 1. ZPP.

Tužiocu, koji je uspeo u postupku po reviziji, saglasno članu 153, 154. i 163. ZPP dosuđeni su troškovi revizijskog postupka u traženom i opredeljenom iznosu, odnosno za sastav revizije u iznosu 14.400,00 dinara prema važećoj AT i TT.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić