Presuda o naknadi štete neizabranom sudiji zbog povrede prava ličnosti

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Zvezdane Lutovac i Branka Stanića, članova veća, u parnici tužilje T.H.L. iz B., čiji je punomoćnik S.Č., advokat iz B., protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Državni pravobranilac iz Beograda, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1211/14 od 10.09.2014. godine, u sednici održanoj 18.05.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1211/14 od 10.09.2014. godine, tako što se ODBIJA žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 br. 1037/13 od 25.10.2013. godine u delu stava prvog izreke kojim je tužena obavezana da tužilji na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti isplati 100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja presude do isplate.

U ostalom delu revizija tužilje SE ODBIJA kao neosnovana.

OBAVEZUJE SE tužena da tužilji na ime troškova revizijskog postupka isplati 43.600,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 br. 1037/13 od 25.10.2013. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i tužena obavezana da joj na ime naknade materijalne štete u vidu izgubljene zarade za period od 01.01.2010. do 18.09.2012. godine isplati ukupan iznos od 3.042.891,33 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose, počev od dana dospelosti svakog do isplate i na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti iznos od 500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25.10.2013. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tužena obaveže da joj na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda, časti slobode i prava ličnosti isplati iznos od još 4.500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 25.10.2013. godine do isplate. Stavom trećim izreke, tužena je obavezana da u korist tužilje uplati doprinose za PIO nadležnom Republičkom fondu za naznačeni period, u ukupnom iznosu od 909.393,30 dinara. Stavom četvrtim izreke, tužena je obavezana da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 241.600,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1211/14 od 10.09.2014. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena je navedena prvostepena presuda u stavu prvom izreke, u delu kojim je tužena obavezana da tužilji na ime naknade materijalne štete isplati izgubljenu zaradu za naznačeni period u iznosu od ukupno 3.042.891,33 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose i u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je preinačena u delu stava prvog izreke, kojim je tužena obavezana da tužilji na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti isplati iznos od 500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.10.2013. godine do isplate, tako što je ovaj tužbeni zahtev tužilje odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu i to protiv odluke o naknadi nematerijalne štete, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda iz člana 374. stav 1., u vezi člana 8. ZPP, na koju se revizijom ukazuje jer je drugostepeni sud o žalbama parničnih stranaka odlučivao bez rasprave.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila sudija Okružnog suda u Beogradu sve do odluke Visokog saveta sudstva 06-00-37/2009 od 25.12.2009. godine, kada joj je prestala sudijska dužnost sa 31.12.2009. godine. Odlukom Ustavnog suda U. 570/11 od 24.07.2012. godine usvojena je ustavna žalba tužilje izjavljena protiv navedene odluke Visokog saveta sudstva i naloženo je Visokom savetu sudstva da izvrši izbor tužilje u roku od 60 dana od prijema odluke, s obzirom da je Ustavni sud u postupku preispitivanja našao da za tužilju nije oborena pretpostavka izbornosti. Sprovodeći navedenu odluku Ustavnog suda, Visoki savet sudstva je 18.09.2012. godine doneo odluku br. 06-00- 64/12-01 da se tužilja bira za sudiju Višeg suda u Beogradu, ali joj nije dostavio pojedinačnu odluku o tom njenom izboru. Tužilja se dana 20.04.2010. godine upisala u imenik advokata Advokatske komore Beograd i od tada se bavi profesijom advokata, s obzirom da nije stupila na dužnost sudije Višeg suda u Beogradu. Saslušana kao parnična stranka, tužilja je navela da u postupku izbora decembra 2009. godine nije bila dobila pojednačno obrazloženje o svom neizboru, već samo zbirnu odluku Visokog saveta sudstva o sudijama kojima je prestala sudijska dužnost, među kojima se i ona nalazila i da su u narednih par meseci u sredstvima javnog informisanja, neizabrane sudije bile negativno okarakterisane, zbog čega se ona loše osećala.

Odlučujući o tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete (koji je pod revizijom) prvostepeni sud je našao da tužilji pripada pravo na naknadu ove štete u iznosu od 500.000,00 dinara jer je Visoki savet sudstva kao organ tužene u postupku izbora tužilje za sudiju, postupao nepravilno i nezakonito i na taj način joj je prouzrokovao nematerijalnu štetu zbog povrede ugleda, časti i prava ličnosti. Smatrao je da tužilji po tom osnovu pripada naknada štete u iznosu od 500.000,00 dinara koju je odmerio u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), pa je preko ovog iznosa a do traženog, odbio njen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete.

Odlučujući o žalbama stranaka, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio u celosti tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete, zaključivši da donošenje nezakonite odluke o neizboru sudija, samo po sebi ne predstavlja uzrok čija je posledica povreda časti, ugleda i dostojanstva ličnosti, pa time nanošenja tih vidova nematerijalne štete. Takođe je našao da tužilja nije dokazala da je zbog nezakonite radnje tužene, odnosno njenog organa, pretrpela takav duševni bol koji bi jačinom i trajanjem opravdao dosuđivanje pravične novčane naknade.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud zaključio da donošenje nezakonite odluke o neizboru sudija, samo po sebi ne predstavlja uzrok, čija je posledica povreda časti, ugleda i dostojanstva ličnosti, pa time nanošenja tih vidova nematerijalne štete, zbog čega je nužno da se u svakom konkretnom slučaju ceni da li su ispunjeni uslovi za postojanje štete i da li postoji osnov za njenu naknadu. Odlučujući o izboru sudija, Visoki savet sudstva je odlučivao o pravima i obavezama sudija čime se Visoki savet sudstva stavlja u posebnu vrstu suda (o čemu se izjasnio i Evropski sud za ljudska prava u tumačenju člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda), pa se i na njega primenjuju pravila pravičnog suđenja. Prva uopštena odluka Visokog saveta sudstva kojom je odlučeno o neizboru sudija, uključujući i tužilju, proizlazi iz ocene tog organa da ti kandidati, pa i tužilja, nisu ispunjavali uslove za izbor sudija propisanih pravilima Visokog saveta sudstva.

Visoki savet sudstva je po zakonu organ u čijoj je nadležnosti bilo da ceni ispunjenost uslova za izbor sudija, pa njegov stav o tome nije iznet u nameri da se povredi čast i ugled kandidata, već da se sprovede postupak izbora sudija i da se donese odluka tim povodom. Ta odluka je podlegala oceni po pravnom leku koji je tužilja iskoristila, podnoseći ustavnu žalbu Ustavnom sudu koji je utvrdio da je u postupku odlučivanja o izboru sudija, pa i tužilje, došlo do povrede njenog prava na pravično suđenje. U obrazloženju te odluke Ustavni sud je naveo da je Visoki savet sudstva u postupku odlučivanja o neizboru sudija učinio brojne propuste, zbog čega je i utvrdio povredu prava na pravično suđenje tužilji i ostalim sudijama koje nisu bili izabrani u postupku opšteg izbora sudija u 2009. godini. Pravo na pravično suđenje garantovano je članom 32. Ustava Republike Srbije i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustav Srbije je svrstao pravo na pravično suđenje u ljudska i manjinska prava i slobode uz njihovu neposrednu primenu po članu 18. stav 1, zbog čega se pravo na pravično suđenje svrstava u prava ličnosti.

Zato po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tužilja ima pravo na naknadu za povredu prava ličnosti, kao jednog od osnova po kojem je i zahtevala naknadu nematerijalne štete, zbog povrede prava na pravično suđenje utvrđene i otklonjene odlukom Ustavnog suda, kao i potom novom odlukom Visokog saveta sudstva o izboru tužilje za sudiju (na koju sudijsku dužnost nije stupila). S obzirom na sve okolnosti slučaja, tužilji po oceni ovoga suda, pripada i novčana naknada za pretrpljenu nematerijalnu štetu zbog povrede prava ličnosti u visini od 100.000,00 dinara odmerenoj prema kriterijumima iz člana 200. ZOO, kao adekvatne satisfakcije, koju je tužena u obavezi da joj isplati u smislu člana 172. ZOO. Imajući pri tom u vidu da čast i ugled predstavljaju elemente prava ličnosti, kao i sva druga prava iz člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (pravo na život, fizički i psihički integritet, zdravlje, pijetet, dostojanstvo, privatni život, pravo na iznošenje mišljenja, zaštitu lika, lični zapis, privatne podatke i sl.).

Iz svih izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

U ostalom delu revizija tužilje nije osnovana jer u konkretnom slučaju nije utvrđeno da je u odluci Visokog saveta sudstva i u istupanjima predstavnika Visokog saveta sudstva bilo omalovažavanja i nepoštovanja ličnosti tužilje kao sudije, niti pak klevete (iznošenja saopštenja ili prenošenja neistinitih činjenica o ličnosti, prošlosti, znanju i sposobnostima tužilje) niti su u obrazloženju navedene odluke o neizboru za sudiju navedene neistinite tvrdnje o tužilji, da bi joj ugled bio umanjen. Bez obzira na to što su u sredstvima javnog informisanja neizabrane sudije uopšteno negativno okarakterisane, ime tužilje nije bilo konkretno pomenuto u bilo kom kontekstu, a u ovom postupku nije utvrđeno da je postojala namera da se tužilji nanese šteta. U odnosu na tužilju nije bilo malicioznosti, šikane, niti zloupotrebe prava, u kom izuzetnom slučaju bi se u radnom sporu zbog gubitka posla, dosudila naknada nematerijalne štete. Zbog toga Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilno zaključio da je tužbeni zahtev tužilje za ova dva vida nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda u celosti neosnovan. Tužilja je odlukom Visokog saveta sudstva po iskorišćenom pravnom sredstvu, izabrana za sudiju Višeg suda u Beogradu (na koju po sopstvenom izboru nije stupila) na koji način je dobila satisfakciju reintegracijom i dosuđenom naknadom štete zbog povrede prava ličnosti od 100.000,00 dinara, čime je tužilji uspostavljena narušena psihička ravnoteža, zbog čega je u ostalom delu revizija tužilje odbijena kao neosnovana.

Pravilna je i odluka prvostepenog suda o troškovima parničnog postupka, doneta na osnovu članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, u visini odmerenoj u skladu sa važećom Advokatskom tarifom i Taksenom tarifom (stav četvrti izreke).

Iz izloženih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

S obzirom da je tužilja uspela u postupku po reviziji to joj pripadaju tražena naknada na ime sastava revizije od 33.000,00 dinara i na ime takse za reviziju 10.600,00 dinara, sve prema važećoj AT i TT, zbog čega je na osnovu člana 165. stav 2., u vezi članova 153. Stav 1. i 154. stav 2. ZPP, odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća-sudija

Predrag Trifunović,s.r.