Presuda Vrhovnog suda o objektivnoj odgovornosti poslodavca za povredu na radu

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, dok se u reviziji ne ukazuje na druge bitne povrede postupka koje mogu biti revizijski razlog prema članu 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene i raspoređen je na radno mesto ... . Dana 19.04.2018. godine tužilac se povredio u toku radnog vremena na način što je tokom pripreme za postrojavanje u kasarni „Knjaz Mihajlo“ u Nišu, a prilikom silaska niz stepenište objekta usled gubljenja osećaja sigurnosti u desnoj nozi u kolenu izgubio ravnotežu i pao prema napred sa osloncem na levu ruku. Tom prilikom, tužilac je zadobio tešku telesnu povredu u vidu preloma glavnice desne žbice lakta i nagnječenja mekih tkiva levog kolena i skočnog zgloba. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka medicinske struke utvrđena je dužina trajanja i jačina fizičkih bolova i straha koje je tužilac trpeo u momentu povređivanja i tokom lečenja, kao i nastala posledica u vidu umanjenje njegove životne aktivnosti od 10%. Pre ove povrede, tužilac je doživeo povredu na radu 27.07.2016. godine kada je došlo do oštećenja meniskusa i hrskavice njegovog desnog kolena i pojave Bekerove ciste, što je uzrok nestabilnog i nesigurnog hod tužioca, naročito uz i niz stepenice, a time i mogući uzrok pada i njegovog povređivanja predmetnom prilikom. Zbog ove prethodne povrede na radu, tužilac je ograničeno sposoban za službu u Vojsci Srbije i tužena je za tu povredu oglašena odgovornom (pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Nišu P1 2095/17 od 25.09.2018. godine).

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio zahtev tužioca za naknadu pretrpljene nematerijalne štete sa stanovištem da postoji odgovornost tužene, a osnov njene odgovornosti proizilazi iz članova 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) i člana 164. Zakona o radu, budući da je nesporno utvrđeno da se tužilac povredio na radu prilikom izvršavanja svojih dužnosti i to tako što je silazeći niz stepenište vojnog objekta osetio slabost u kolenu desne noge usled čega je izgubio ravnotežu i pao. Stanovište ovog suda je da okolnost da se tužilac povredio na radnom mestu izvršavajući radni zadatak ukazuje da postoji objektivna odgovornost tužene za nastalu štetu. U pogledu visine štete, primenom odredbi člana 200. ZOO, prvostepeni sud je ocenio da iznosi dosuđeni izrekom prvostepene presude predstavljaju pravičnu novčanu naknadu za pretrpljene vidove nematerijalne štete (pretrpljene fizičke bolove i strah i za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti).

Drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda da postoji odgovornost tužene da tužiocu naknadi pretrpljenu nematerijalnu štetu. Suprotno tome, stanovište ovog suda je da ne postoji uzročno-posledična veza između radnje tužene kao poslodavca i štete koju je tužilac pretrpeo zbog povrede koja mu se desila kritičnom prilikom 19.04.2018. godine, odnosno da ova povreda nije nastala krivicom tužene kao poslodavca, niti usled opasne stvari ili opasne delatnosti, već je njen uzrok nestabilan i nesiguran hod tužioca niz stepenice koji je posledica njegovog prethodnog povređivanja kolena tokom 2016. godine, odnosno ista je posledica isključivo tužiočeve nepažnje. Iz tog razloga, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovani su navodi revidenta da je pobijana odluka drugostepenog suda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Predmet tražene pravne zaštite u ovoj parnici je naknada nematerijalne štete koja je posledica tužiočevog povređivanja na radnom zadatku u toku radnog vremena. Vrhovni sud nalazi da je u konkretnoj činjeničnoj situaciji pravilno stanovište prvostepenog suda o postojanju odgovornosti tužene kao poslodavca za prouzrokovanu štetu tužioca na osnovu člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05,...95/18), budući da je nesporno utvrđeno da je tužilac pretpreo povredu na radu izvršavajući svoje radne obaveze i da se štetni događaj desio u objektu tužene. U takvoj situaciji poslodavac snosi rizik koji može da nastane u vezi sa izvršavanjem radnih obaveza zaposlenog, a ovo posebno u situaciji kada tužena nije dokazala postojanje činjenica koje bi mogle dovesti do oslobađanja od odgovornosti u smislu člana 177. ZOO, niti je to činjenica da je tužilac prethodno pretpeo povreda kolena na radu. Iako je utvrđeno da je ova prethodna povreda tužioca mogla da izazove nestabilnost i nesigurnost u hodu naročito prilikom silaska niz stepenice, ne može se smatrati isključivim uzrokom povređivanja tužioca. Uostalom, i prethodna povreda je posledica povređivanja tužioca na radu i utiče na odgovornost tužene i za predmetnu novonastalu povredu na radu.

Kako je povodom revizije tužioca preinačena prvostepena presuda i odbijena žalba tužene, to je drugostepena presuda preinačena i u pogledu odluke o troškovima postupka (tako što je potvrđena odluka o troškovima iz prvostepene presude, a odbijen zahtev tužene za naknadu troškova postupka).

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu članova 153. stav 1., 154. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju opredeljeni troškovi revizijskog postupka. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav revizije od strane punomoćnika advokata u iznosu od 27.000,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik“ br. 43/2023), kao i na ime sudskih taksi za reviziju 35.600,00 dinara i odluku po reviziji 53.400,00 dinara, odmereno prema tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 28/94...106/15).

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je primenom člana 165. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković