Preinačene presude; zaposleni u javnim službama nemaju pravo na posebnu naknadu za ishranu i regres

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Bečeju, Sudska jedinica u Novom Bečeju P1 2/22 od 06.07.2022. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana tužena da, na ime naknade troškova za ishranu u toku rada, za period od 01.03.2018. godine do 28.02.2021. godine isplati tužilji ukupno 96.387,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki dospeli mesečni iznos posebno, bliže navedeno u ovom stavu izreke. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora, za period od 01.03.2018. godine do 28.02.2021. godine, isplati tužilji ukupno 159.878,68 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki dospeli mesečni iznos posebno, bliže navedeno u ovom stavu izreke. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime troškova postupka isplati 93.750,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom četvrtim izreke, tužilja je oslobođena od plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4566/22 od 30.11.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je prvostepena presuda u delu odluke o tužbenom zahtevu.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o istoj odluči primenom odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju i opredelila troškove sastava.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene, kao izuzetno dozvoljenoj, propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, pošto je potrebno ujednačavanje sudske prakse o pravu zaposlenih kojima se plata isplaćuje u visini vrednosti minimalne zarade u ustanovama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u utuženom periodu bila u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu „...“ sa koeficijentom za obračun plate 6,30. Tužena je u utuženom periodu tužilji obračunavala i isplaćivala osnovnu platu, množenjem osnovice sa koeficijentom radnog mesta. Na obračunskim listama plate tužilji nije iskazana kao posebna stavka naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Pošto je osnovna plata bila niža od iznosa minimalne zarade, tužena je tužilji vršila dopunu plate do iznosa minimalne zarade sa naznakom na obračunskoj listi kategorija „dodatak min.zarada“.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužilje usvojili i tuženu obavezali da tužilji naknadi troškove za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u toku rada, u utuženom periodu, nalazeći da je tužena isplaćivala zaradu u visini važeće minimalne zarade, pa su zaključili da tužilji naknada za ishranu i regres nije isplaćena i analogijom spram kriterijuma uporednom važećem PKU za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji RS usvojili tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Zakon o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005... 95/2018), u odredbi člana 105. stav 3. propisuje da se pod zaradom smatraju sva primanja iz radnog odnosa osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tačke 4. i 5, člana 118. stav 1. tačke 1-4 člana 119, člana 120. tačka 1. i člana 158. tog zakona.

Prema odredbi člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. istog zakona, zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i na regres za korišćenje godišnjeg odmora, a visina troškova iz stava 1. tačka 5. tog člana, mora biti izražena u novcu (stav 2).

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/2001... 21/2016), propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja, pored ostalih i za zaposlene u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Prema odredbi člana 4. stav 1. tog zakona, koeficijent plate izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a prema stavu 2. istog člana zakona, koeficijent sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Poseban kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15 i 99/20), u odredbi člana 20. propisuje elemente za utvrđivanje plate tako da se plata utvrđuje na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodatka na platu, obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate u skladu sa zakonom (stav 1), a ukoliko je osnovna plata zaposlenog, koja je utvrđena na osnovu osnovice za obračun plata i koeficijenta iz propisa o koeficijentima za obračun i isplatu plata, za puno radno vreme i ostvareni standardni učinak, niža od minimalne zarade, osnovna plata zaposlenog utvrđena na gore opisani način, isplaćuje se u visini minimalne zarade (stav 2).

Tačno je da tužilja ima pravo na topli obrok i regres, ali kako je navedena naknada obuhvaćena kroz koeficijent radnog mesta i isplaćena kroz zaradu, to je tužbeni zahtev neosnovan. Naime, na zaposlene koji platu ostvaruju prema Zakonu o platama u državnim organima i javnim ustanovama, primenjuju se parametri koji su unapred određeni od strane Vlade Republike Srbije i Ministarstva finansija i odnosi se na sve zaposlene na identičan način, pa i u pogledu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Regulativa obračuna i isplate plata u ustanovama nije istovetna regulativi obračuna i isplate zarade prema pravilima koja se primenjuju u opštem radno-pravnom režimu, jer pojam zarade u određenim radnim sredinama i plate nema jedinstveno značenje, što se direktno odražava na različitost uslova, načina i obima prava na naknadu predmetnih troškova. Obračunom plate zaposlenima u ustanovama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, primenom posebnog zakona i opšteg akta, zaposleni na određenim radnim mestima sa najnižim koeficijentom, primaju platu u nižem iznosu od minimalne zarade i u toj situaciji vršena je isplata plate do visine vrednosti minimalne zarade. Međutim, isplatom plate u visini vrednosti minimalne zarade ne aktiviraju se pravila opšteg radno-pravnog propisa, prema kome zaposleni koji u skladu sa zakonom ostvaruje pravo na isplatu minimalne zarade ima pravo na uvećanu zaradu i naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u smislu odredbe čl. 105. i 118. Zakona o radu. Gore navedeni posebni propisi ne predviđaju pravo na naknadu za ishranu i regres za korišćenje godišnjeg odmora posebnom normom jer su ove naknade obuhvaćene i sadržane u koeficijentu za obračun plata (član 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama), što znači da se ista ostvaruju kroz obračun i isplatu plata, usled čega nema ni osnova (upućujućih normi) da se primenjuju parametri iz važećih kolektivnih ugovora za zaposlene u javnim preduzećima. Stoga, prema sadržaju navedenih posebnih zakona, nema pravne praznine po pitanju prava na isplatu naknade troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, zbog čega nema ni uslova za supsidijernu primenu Zakona o radu (član 2. Zakona o radu), što znači da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan.

Pošto tužilja nije uspela u ovom postupku, ne pripada joj pravo na naknadu troškova postupka, a dužna je da tuženoj, na osnovu odredbe člana 153. stav 1. Zakona o parničnom postupku, naknadi troškove koji su joj bili potrebni radi vođenja ove parnice, u smislu odredbe člana 154. istog zakona i to na ime sastava žalbe i revizije po 18.000,00 dinara, saglasno Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a odluku kao u stavu trećem izreke, primenom odredbe člana 165. stav 2. istog Zakona.

Tužilji ne pripada naknada troškova sastava odgovora na reviziju, u smislu člana 154. ZPP, jer isti nisu bili nužni za odlučivanje o reviziji, pa je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković