Zakonitost otkaza ugovora o radu na određeno vreme pre isteka roka

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog Zakona, pa nema ni povrede iz stava 1. istog člana, na koju se revizijom ukazuje.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je po zanimanju ... i 28.12.2011. godine zaključio je sa tuženim ugovor o radu na određeno vreme do 3 meseca, sa punim radnim vremenom i danom stupanja na rad 29.12.2011. godine, na poslovima ... III u PC .... Radni odnos mu je prestao na osnovu rešenja tuženog od 21.02.2012. godine, zbog smanjenog obima posla i prestanka potrebe za radom na ovim poslovima. U postupku je utvrđeno i da je tužilac pre zaključenja navedenog ugovora o radu na određeno vreme, bio zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme, a radni odnos mu je prestao otkazom ugovora o radu, koji tužilac nije poništavao u sudskom postupku. Takođe je utvrđeno i da je u vreme zaključenja ugovora o radu na određeno vreme (od 28.12.2011. godine), na snazi bio program rešavanja viška zaposlenih kod tuženog od 03.10.2011. godine, a da je na osnovu odluke direktora tuženog od 28.12.2011. godine, utvrđen višak od 16 zaposlenih, među kojima nije bio tužilac.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i poništio pobijano rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu, jer u ugovoru o radu od 28.12.2011. godine nije naveden razlog zbog kog je radni odnos zasnovan na određeno vreme, u smislu člana 37. stav 1. Zakona o radu, niti je tuženi dokazao da je prestala potreba za radom tužioca (a teret dokazivanja je na tuženom), te je tuženi, primenom člana 154. ZOO i 164. Zakona o radu, obavezan da tužiocu naknadi štetu u visini izgubljene zarade od nezakonitog prestanka radnog odnosa do isteka roka na koji je ugovor zaključen.

Pobijanom odlukom drugostepeni sud je, kod istog činjeničnog stanja, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev u celosti, kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se neosnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, 61/05 i 54/09), koji reguliše zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme i koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora o radu na određeno vreme i donošenja pobijanog rešenja, propisano je da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i slično, za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili s prekidima ne može trajati duže od 12 meseci. Navedena zakonska odredba ne određuje decidno slučajeve u kojim poslodavac jedino može sa zaposlenim zaključiti ugovor o radu na određeno vreme, već nabraja samo neke od situacija u kojim se ovaj ugovor može zaključiti, a odrednicom „...i slično, za vreme trajanja tih potreba, ...“ ostavlja mogućnost poslodavcu da ugovor na određeno vreme zaključi sa zaposlenim i kada ima potrebu za njegovim radom i iz drugih razloga, koji nisu pobrojani ovom odredbom. Pri tom odredba člana 37. Zakona o radu, ni u jednom svom stavu, kao ni druge odredbe istog Zakona, ne obavezuju poslodavca da u ugovoru o radu navodi razloge zbog kojih se isti zaključuje na određeno vreme. pa je neosnovano pravno shvatanje prvostepenog suda, kao i navodi tužioca iz revizije, da je izostanak ovih razloga u ugovoru o radu od uticaja na zakonitost odluke o prestanku radnog odnosa, posebno imajući u vidu da zakonitost ovog ugovora nije ni bio predmet ispitivanja u ovom sudskom postupku, niti je zakonitost ugovora o radu od uticaja na zakonitost odluke o prestanku radnog odnosa.

Ugovor o radu od 28.12.2011. godine, tužilac je sa tuženim zaključio na određeno vreme u trajanju do 3 meseca. To znači da je tuženi, kao poslodavac, tužiocu mogao otkazati ovaj ugovor u svakom momentu do isteka roka na koji je ugovor zaključen, što je u konkretnom slučaju i učinjeno pobijanim rešenjem od 21.02.2012. godine, u kome se navodi da je zbog smanjenog obima posla prestala potreba za radom zaposlenog (tužioca).

Imajući ovo u vidu, pravilno drugostepeni sud nalazi da je pobijano rešenje jasno, a da se u rešenju (u izreci) navodi razlog iz koga proizilazi osnov za otkaz – prestanak potrebe za radom tužioca. Pri tom, poslodavac nije u obavezi da u rešenju o otkazu zaposlenom obrazlaže i dokazuje razloge prestanka potrebe za njegovim radom, niti je sud ovlašćen da preispituje nastupanje uslova (razloga) koji su uslovili prestanak potrebe za radom zaposlenog, jer promene koje su dovele da prestanka potrebe za radom zaposlenog, kao i organizacija načina poslovanja, predstavljaju ekonomsku politiku poslodavca, koja ne može biti predmet ocene u sudskom postupku za zaštitu prava zaposlenog za čijim je radom prestala potreba, već sud preispituje samo zakonitost donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa.

Imajući ovo u vidu, kao i da je ugovor o radu na određeno vreme tužilac sa tuženim zaključio na period do 3 meseca, a da mu je isti otkazan, rešenjem tuženog od 21.02.2012. godine, dakle pre isteka navedenog roka, jer je zbog smanjenog obima posla prestala potrebe za njegovim radom, to pravilno drugostepeni sud nalazi da je tuženi, kao poslodavac, bio ovlašćec da ceni postojanje odnosno prestanak potrebe za radom tužioca, te u skladu sa tim i da donese rešenje o prestanku radnog odnosa, primenom člana 175. stav 1. Zakona o radu, što i zahtev tužioca za poništaj pobijanog rešenja čini neosnoavnim.

Izostanak sudske odluke o poništaju rešenja o prestanku radnog odnosa čini neosnovanim i zahtev za naknadu štete u vidu izgubljene zarade za period od prestanka radnog odnosa do isteka roka na koji je ugovor o radu na određeno vreme zaključen, pa je pravilno tužbeni zahtev odbijen i u ovom delu.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić